Normalizacija je izdaja

Piše: Ivan Ejub Kostić

Nakon potpisanog dogovora između Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE) i cionističkog okupacionog režima predvođenog Benjaminom Netanyahuom glede budućnosti Palestine i njenog naroda, društvene mreže preplavio je hashtag na arapskom jeziku “el-tatbiju hajan” što u prevodu na bosansko-hrvatsko-srpski znači “normalizacija je izdaja”.

Ova reakcija apsolutne većine “običnih” muslimana širom sveta nažalost stoji usamljena i “nemoćna” i u potpunoj diskrapanciji s politikom koju zalivske autokratske države poput Saudijske Arabije i UAE već decenijama unazad (spro)vode. Glavni razlog za takvu diskrapanciju nesagledivih razmera jeste to što su u obe ove dve države volja i želje naroda obesmišljene i marginalozovane do krajnjih granica.

Građani kao individue i misleća bića su potpuno poništeni, zapravo, oni više u ove dve države de fakto ni ne postoje. U isto vreme same države i njeni aparati koji bi trebalo da budu u službi građana postali su instrumenti putem kojih se kleptokratske i zločinačke elite Saudijske Arabije i UAE služe kako bi ostvarile sopstveno bogaćenje i perverzno zadovoljavale svoju glad za posedovanjem neograničene moći.

Ovi režimi su nam od 2011. godine, kada su otpočeli arapski ustanaci širom Bliskog istoka, pokazali da oni ne prezaju apsolutno ni od čega. Tako su tokom poslednjih devet godina predano radili na razaranju Jemena, sve činili kako bi doveli do puča u Turskoj, kao što su to učinili i u Egiptu zbog čega je stradalo na hiljade nedužnih civila, dok se u zatvorima širom zemlje nalazi preko 60.000 (!) političkih zatvorenika koji su izloženi najpaklenijim torturama i mučenjima. Osim toga, protiv svih odredbi međunarodnog prava ove dve države bezočno drže u izolacija stanovnike Katara i služe se najprljavijim trikovima kako bi pružili podršku zločinačkom režimu Bašara el-Asada u Siriji u njegovim krvožednim nasrtajima na provinciju Idlib.

Kuda i kako dalje?

Kad sve navedeno uzmemo u obzir postavlja se pitanje kuda i kako dalje kada imamo posla sa ovako antihumanim režimima? Na ovo pitanje istorija islamske civilizacije iz doba Salahuddina Ejubija nam nudi nedvosmislen odgovor.

Nakon 1174. godine i smrti Nura al-Dina, čuvenog vladara sirijske provincije i pripadnika zengidske dinastije, počinje nezaustavljiv uspon Salahuddina Ejubija koji će rezultirati čuvenim osvajanjem Kudsa 1187. godine i porazom Krstaša. Međutim, kako bi Salahuddin uspeo u svom naumu da osvoji Kuds on je shvatio da prethodno mora da ostvari apsolutno jednistvo muslimana i islamskih teritorija koji su bili pod konstantnim pritscima s četiri strane: Franaka, ismailita, Nur el-Dinovih naslednika i razno-raznih plemena koja su se međusobno borila za prevlast širom Bliskog istoka.

U razdoblju nakon Nur el-Dinove smrti i finalnog osvajanja Kudsa 1187. godine Salahuddin je uspeo da uspostavi islamsko jedinstvo pod svojom vlašću na teritorijama (velike) Sirije, Iraka i Egipta. Osim ovih teritorija Salahuddin je pod svoju vlast stavio i Jemen koji je u to doba, slično kao i danas, bio u potpunoj anarhiji usled frakcionaških borbi muslimana i bezumnih krvoprolića. Takođe, iste godine kada je osvojio Jemen Salahuddin je osvojio i Barku, Tripoli i istočne delove Tunisa. Drugim rečima, muslimani su u doba pred finalno osvajanje Kudsa bili ujedinjeni od Severne Afrike do Severnih delova Sirije i Jemena na jugoistoku. Tek nakon toga Saluhuddin je postao siguran da će osvtariti veliku pobedu nad Krstašima i oslobađanje Kudsa koji će nakon toga ostati u rukama musliman sve do 1917. godine. I upravo unutar islamskog halifata Jevreji će uživati apsolutnu sigurnost o čemu između ostaloga svedoči i činjenica da je Majmonides, jedna od najvećih i najznačajnijih ličnosti u istoriji jevrejske civilizacije, bio lični lekar Salahuddina i njegov bliski prijatelj i savetnik.   

Ova istorijska lekcija nas nedvosmisleno uči da isključivo u jedinstvu i beskompromisnoj solidarnosti i prosperitetu islamskog umeta leži ključ za oslobođenje Palestine i obnavljanje otvorenog i pluralnog civilizacijskog muslimanskog kruga kakav jedino i može biti onaj koji je ustanovljen na pluriverzalnom kuranskom učenju i vrednostima. Bez toga očekivati promene u svetu u kome dominira uskogrudi vestfalijanski poredak nacionalnih država koji neprekidno generiše sebične, provincijalne i plemenske sukobe, je više nego iluzorno.

Epistemološka kolonizacija

Međutim, da li je moguće ovako nešto zamisliti u islamskom svetu, dok se muslimani danas širom sveta nalaze u stanju epistemološkog ropstva, raspavljajući se na mnogobrojne artificijalne teme koje se tiču identiteskih politika i političkih korektnosti koje su im isporučene sa Zapada. Ili pak, dok oni muslimanski mislioci koji sami sebe smatraju “dekolonijalnim” vedetama i predstavnicima “islamske telogije oslobođenja” pišu bizarne New Age mambo-džambo tekstove glede Aja Sofije za koju tvrde da umesto što joj je vraćen status džamije koji je vekovima uživala najbolje bi bilo da je  pretvorena u “bolnicu za siromašne” usled pandemija COVID 19 ili “botaničku baštu” (sic!) zbog globalnog zagrevanja.

Kada se ovakve nebuloze pročitaju pomisli se da se radi o neslanoj šali, ali zapravo je posredi jeftini populizam koji sa sobom nosi nesagledivu tragediju i sumrak muslimanskih umova, jer ovakve somboluzne ideje nailaze na rezonancu ne samo unutar otuđenih (muslimanskih) akademskih krugova, već što je još važnije i kod mlađih generacija koje su upotpunosti otuđile od tradicionalnih islamskih učenja i podlegle neokolonijalnim globalističkim kvazi-univerzalističkim narativima. Isto tako, fundamentalni preokret u islamskom svetu veoma je teško očekivati dok muslimani dozvoljvaju da se nad najsvetijim islamskim terminima poput “džihada” sprovodi konotativno nasilje, a hutbe u značajnom delu muslimanskog sveta pretvaraju u besmislene propovedi otuđene od ovozemljaskih tema poprimajući time oblike apolitičnih i kvijetističkih “hrišćanskih misa” koje su pred maltretmanom modernosti položile svoja koplja.

Naravno, sve navedeno ide direktno u prilog daljoj okupaciji muslimanskog sveta od strane UAE i njenog šejha Mohammeda bin Zayeda koji ulaže ogromne svote novca kako bi sa svojim vernim političkim i bezbednosnim saradnicima na Zapadu muslimane pasivizirao i pretvorio u jednu beskičmenu, bezidentitesku masu koja će nemo gledati dok se nad njihovom braćom i sestrama sprovode genocidi u Kini, Mijanmaru, Kašmiru i Palestini.

Osim toga, UAE uz podršku mnogobrojnih međunarodnih organizacija zasipaju novcem “liberalne” i “progresivne” muslimane koji neumorno rade da svako ko ne odgovara definiciji “umerenog” (čitaj “dobrog”) muslimana po meri sekularnog Zapada sekuritizuju i pretvaraju u (in)direktnu bezbednosnu pretnju. Inače, ono što je u svemu ovome posebno zabrinjavajuće, jeste i to što procesu sekuritizacije i vrednosnog preblikovanja muslimana legitimitet sve češće pružaju i predstavnici “tradicionalnijih” islamskih i muslimanskih zajednica i organizacija, kao i neki od njenih “eminentnijih” predstavnika, kako u svetu, tako i u regionu.  

No, kao što je i Salahuddinu bilo veoma teško da ujedini muslimanski svet da bi izvojevao pobedu dok je naspram sebe imao za protivnike Krstaše, Nur el-Dinove naslednika i razna plemena, tako i danas muslimanski svet i Palestinci treba da nastoje da slede njegov primer i da se prvenstveno skoncetrišu na smenu autokratskih režima Saudijske Arabije, UAE i Egipta. Jer, smena ovih režima je preduslov za uspostavljanje pravičnih i antirasističkih društava na Bliskom istoku i vraćanje nekadašnjeg sjaja i istinske inkluzivnosti i otvorenosti islamske civilizacije koja će tako postati najubojiti pelcer protiv rasističkog cionističkog režima koji pod okupacijom drži ne samo palestinske muslimane, već i palestinske hrišćane i slobodoumne i pravične Jevreje.

Tekst je izvorno objavljen na Al Jazeera Balkans.