Džihad

Piše: Reuven Firestone

Opseg i nijanse značenja koja su obuhvaćena terminom džihad u Kuranu biće razmatrana dalje u tekstu, no važno je najpre obratiti pažnju na ono što ova reč ne znači. Džihad ne znači sveti rat, niti ima ikakvu lingvističku povezanost sa pojmom ratovanja. Dve druge reči služe da označe ratovanje i rat u Kuranu: qitāl i ḥarb. Videćemo da je ovaj prvi termin u Kuranu uobičajeniji za označavanje ratovanja, pa čak i ratovanja pod božanskim vođstvom, dok drugi termin služi za označavanje stupanja u profani rat.

Termin džihad (jihād) je, kako u islamskom svetu, tako i na Zapadu, postao povezan sa islamskom verzijom „svetog rata“, ili preciznije, sa ratovanjem pod božanskim vođstvom. Poput praktično svih religija, od istoka do zapada, islam kao verska zajednica dozvoljava rat pod određenim uslovima. Kao i kod svake druge religije, konačni autoritet koji odlučuje o stupanju u rat je božanstvo. Ratove božanstvo može odobriti pre njihovog početka, ili opravdavati nakon njihovog svršetka, a ne mora se desiti ništa od toga. U islamu Bog ne vodi svaki rat. Unutar muslimanskog sveta, oduvek je bilo bitki i ratova između frakcija koje su vodeći teolozi smatrali neodobrenima od strane Boga. Islamska religijska literatura sadrži kompleksne diskusije o definicijama božanski odobrenog rata, odobrenjima za sukob sa neprijateljem, definicijama neprijatelja, svrsi vojnog sukoba i tako dalje (Morabia 1974Peters 1996.). Mada verovesnikova normativna tradicija (ḥadīth) u ovim diskusijama služi kao jedan od izvora za predstavljanje božanskog promišljanja o ovim pitanjima, budući da svaka od šest odobrenih zbirki sadrži odeljke posvećene verovesnikovim govorima i delima u vezi sa ratovanjem, a koja se obično nazivaju „Poglavlje o džihadu“, ili „Poglavlje o džihadu i borbi (siyar)“, obično je Kuran taj koji svedoči o direktnom božanskom otkrovenju pred verovesnikom Muhamedom, ono što se navodi kao konačni autoritet za utvrđivanje i verifikovanje ratovanja pod Božjim vođstvom.

Opseg i nijanse značenja koja su obuhvaćena terminom džihad u Kuranu biće razmatrana dalje u tekstu, no važno je najpre obratiti pažnju na ono što ova reč ne znači. Džihad ne znači sveti rat, niti ima ikakvu lingvističku povezanost sa pojmom ratovanja. Dve druge reči služe da označe ratovanje i rat u Kuranu: qitāl i ḥarb. Videćemo da je ovaj prvi termin u Kuranu uobičajeniji za označavanje ratovanja, pa čak i ratovanja pod božanskim vođstvom, dok drugi termin služi za označavanje stupanja u profani rat.

Arapski rečnici definišu osnovno značenje korena reči jihād, (j.h.d.), kao ulaganje velikog napora i preduzimanje izuzetnog truda, energično i predano posvećivanje nekom cilju. Specifičan oblik korena od koga je izvedena reč džihad, jeste glagolska forma koja izražava nekakvo uzajamno delovanje, ili delovanje koje se prenosi na neki drugi entitet. Stoga džihad označava ulaganje najvećih mogućih napora i sposobnosti u vezi sa nečim „drugim“, što se obično definiše kao „predmet neodobravanja“ i može biti sve od konkretnog ljudskog neprijatelja do Satane, ili zlih težnji unutar samoga sebe (Lane 1863Ibn Manẓūr 1375/1956.). Džihad tako može obuhvatiti širok spektar značenja i može biti primenjen na različite vrste delovanja. Lako može postati opterećen religijom, jer predstavlja najosnovniju etičku poruku religije, onu po kojoj čovek mora nastojati da čini dobro tako što će nadvladati zlo.

Sa druge strane, qitāl služi kao tehnički termin za ratovanje u Kuranu. Korensko značenje ovog termina jeste „ubiti“, a qitāl je reč koja stoji u istom glagolskom obliku kao i jihād, što označava uzajamno delovanje, ili delovanje koje se prenosi na neki drugi entitet. Ipak, qitāl nije religijski termin, poput džihada. Ovaj termin jednostavno označava ratovanje, to jest, zajedničko naoružavanje grupe sadrugara i stupanje u neprijateljski sukob protiv neke spoljašnje grupe. Mada se qitāl može angažovati u religijske svrhe, može se upotrebiti i radi potpuno ovozemaljskih razloga. Ne iznenađuje, stoga, što je operativni termin islama za ratovanje pod vođstvom Boga u stvari religijom opterećeni termin jihād.

Kontekstualna značenja termina jihād, qitāl arb

Stav Kurana prema ratovanju biće u potpunosti razmotren u narednim pasusima, analizom sve tri reči koje ovaj čin u Kuranu izražavaju. Ipak, s obzirom na posebnu važnost džihada u savremenom diskursu, kako među muslimanima, tako i među onima koji to nisu, počećemo sa detaljnom kontekstualnom analizom ovog bogatog termina.

Mada je Kuran pisana knjiga, tokom istorije je većini muslimana poznat kao oralan tekst. Stvoren je da bi bio izgovaran i slušan unutar jedne usmene kulture, te je, kao i svako otkrovenje, zapisan nešto kasnije tokom svoje literarne istorije. Njegovu poruku tako primaju i slušalac i čitalac. Ova dva procesa usvajanja i konstruisanja značenja su, naravno, drugačija, jer je ovaj drugi daleko više analitičan. No, u oba procesa pojedinačne reči, kombinacije reči i asocijacije otkrivaju svoja razuđena značenja. Jasno je da se značenje konstruiše uglavnom od reči i fraza u njihovim specifičnim kontekstima, ali reči i fraze, a posebno često ponavljani idiomi, takođe bivaju kod primaoca poruke podsvesno i instinktivno povezani sa njihovom pojavom, ili pojavom sličnih pojmova u drugim kontekstima. Značenja u ovim drugim kontekstima, stoga, imaju uticaj na značenje unutar konteksta koji se analizira. Kako bi se, dakle, istinski shvatilo značenje reči džihad, mora se ispitati niz njenih raznovrsnih oblika i kontekstualnih asocijacija.

Najjednostavnija forma, jahd, pojavljuje se u Kuranu četiri puta, unutar idioma aqsamū bi-’llah jahd aymānihim,što se prevodi sa „oni se zaklinju Allahom, najtežom zakletvom“ (6:109; 16:38; 24:53; 35:42). Uvek se odnosi na licemerne nevernike koji tvrde, na jedan ili drugi način, da bi sledili verovesnika ukoliko bi dobili autentičan dokaz, mada ipak nisu u to uvereni. Jahd kontekstualno, unutar ove fraze koja se ponavlja, odaje značenje po kome ovi nevernici polažu zakletve u ime Božje sa nečim što može izgledati kao neverovatna iskrenost. Ipak, sa stanovišta Kurana oni su očito neiskreni, jer u konačnoj analizi ne prihvataju istinu kuranskih znamenja. Forma jahd se još jednom pojavljuje (9:79), opet u polemici upućenoj protiv onih koji veru poriču (kuffār) i protiv licemera (munāfiqūn). Termin se, pak, ovde odnosi na određene poslušne vernike, skromnih sredstava, koji nemaju čime drugim da napune državne kovčege od sopstvenog jahd, to jest, sopstvenog truda i sposobnosti.

Arapska gramatička vremena u Kuranu ne moraju nužno označavati vremenski smisao na isti način kao što je to slučaj sa evropskim jezicima. U slučaju jāhada, glagolskog oblika od koga se konstruiše reč džihad, oblik koji se uglavnom označava kao prošlost, ili perfekat, često nosi značenje engleskog participa sadašnjeg: „onaj ko energično i marljivo ulaže napor“, kao u Kuranu (9:19): „Zar smatrate da je onaj koji hodočasnike vodom napaja i koji vodi brigu o Časnome hramu ravan onome koji u Allaha i u onaj svijet vjeruje i koji se na Allahovu putu bori (jāhada)?“ Nastaviću da označavam glagolska vremena onako kako se ona obično označavaju u engleskim gramatikama arapskog jezika, no ove ću oznake koristiti radi razlikovanja oblika, a ne vremena u Kuranu. Oznaku „perfekat“ u tekstu koji sledi koristim samo kako bih (morfološki) označio oblik, a ne kao referencu na uobičajeno vremensko određenje.

Perfekatski oblik jāhada u Kuranu gotovo se nikada direktno ne odnosi na borbu, niti na bilo kakvu vrstu konflikta sa nevernicima (osim u 9:88, videti dalje u tekstu). Obično se pojavljuje u jednom od tri konteksta: u odnosu na život posle smrti (2:217-18; 3:142; 16:108-10; 29:6-7, 68-9), kao jedna od određenog broja referenci koje se odnose na iskrenost u veri, ili iskrenost u pripadnosti zajednici vernika (u svim već navedenim ajetima, a i u 8:72, 75; 9:16, 19, 20; 49:14-15), ili kao referenca na pritisak porodice da se ostane van zajednice vernika (29:8; 31:14-15). U prvoj kontekstualnoj kategoriji, oni koji ulažu napor dovedeni su u kontrast sa onima kojima je predodređen naredni život u paklu. Distinkcija postaje idiomatska: oni koji napor ulažu ističu se među onima koji su „osuđeni na vatru“, „gubitnicima“. U drugoj kategoriji, ulaganje napora je jedan od brojnih deskriptora koji oslikavaju religijski integritet vernika. U poslednjoj od navedenih kontekstualnih kategorija (porodični pritisak da se prihvati politeizam), Bog zapoveda brigu i poštovanje prema roditeljima (uporediti sa Izlazak 20:11; Knjiga zakona ponovljenih 5:15) sem ako „te oni budu nagovarali da Meni nekoga ravnim smatraš, o kome ti ništa ne znaš“.

Jāhada se u perfekatskom obliku često uključuje uz druge verbalne odrednice pripadnosti: „Oni koji vjeruju i koji se isele i bore na Allahovom putu“ (npr., 2:218; 8;72, 74; 9:20; slično u 16:110). Kada se govori o onima koji se bore i koji su se iselili, radi se o posebnoj grupi vernika koju definiše emigracija (hijra, stoga su oni muhājirūn) sa Muhamedom iz Meke u Medinu. Glagoli u ovoj repetativnoj glagolskoj sintagmi sreću se u oblicima prošloga vremena, no njihova važnost leži u tome što ukazuju na iskrenost vernika. Vernik je, stoga, osoba koja veruje u Boga i Njegovog verovesnika i koja je dovoljno snažno podržavala Verovesnika da napusti svoj dom u Meki zarad nesigurne budućnosti u Medini, te koja ulaže veliki napor da bi pratila božanski utvrđen put zajedno sa svime što takvo posvećenje iziskuje.

Bilo da se radi o „perfekatskom“, ili nekom drugom obliku, jāhada se često pojavljuje kao deo idiomatske fraze, propraćeno sa „na Allahovom putu“ (fī sabīl Allāh, ponekad prevedeno kao „na putu Božijem“, ili „za veru“, uvek se odnosi na islam i nosi značenje posvećenosti veri). U ovoj kombinaciji, termin označava revnosno upuštanje u religijski definisane činove. Fraza „na putu Božijem“ prati i neke druge glagole, od kojih je najvažniji za ovu diskusiju qitāl[i]. Džihad na putu Božijem i qitāl na putu Božijem nisu sinonimi. Qitāl na putu Božijem je verski opravdan rat. Džihad na putu Božijem može podrazumevati verski opravdan rat, ali obuhvata i širi spektar opravdanih, ili neophodnih verskih činova. Možda ovaj termin najbolje može biti definisan kao verski aktivizam.

Ni u jednoj od tri gore navedene kategorije perfekatski glagolski oblik jāhada nije povezan sa agresijom protiv nevernika ili neprijatelja. Jedini izuzetak (9:88) pojavljuje se unutar jednog dugačkog odeljka (9:73-89), ogorčene žalbe protiv onih koji veru poriču (kuffār) i licemera (munāfiqūn). Tu se jihād pojavljuje u svim svojim glagolskim oblicima koji se mogu pronaći u Kuranu. Ovakva opšta tendencija nije slučaj kada se glagol pojavi u obliku imperfekta, ili imperativa. U ovim oblicima, jāhada se povremeno pojavljuje kao izraz uopštenog verskog pijeteta, kao ulaganje napora „na putu Božijem“ (videti 5:35, 54), ali preovladava u izrazu, „boriti se zalažući imetke svoje i živote svoje“ (bi-amwālikum wa-anfusikum, koji se prevodi još i kao „svojim imetkom i samima sobom“). Ovaj propratni idiom se obično pojavljuje u agresivnom, militantnom kontekstu, kao u 9:41: „Krećite u boj, bili slabi ili snažni, i borite se na Allahovu putu zalažući imetke svoje i živote svoje“ (videti 9:41-4, 73-89, gde se idiom pojavljuje tri puta), no u svim slučajevima gde se ovaj izraz pronalazi, kontekst je žalba na one koji više vole da ostanu u zaleđini dok drugi kreću u borbene kampanje. Na primer u 9:81: „Oni koji su izostali iza Allahova Poslanika veselili su se kod kuća svojih – mrsko im je bilo da se bore na Allahovu putu zalažući imetke svoje i živote svoje.“ Ponekad se imperativ jāhid pojavljuje samostalno, kao izraz agresije (9:73, 86; 66:9). U imperfektu se jednom pojavljuje u agresivnom kontekstu uz kombinaciju dva izraza, „na putu Božijem“ i „zalažući imetke svoje“ (9:81), nakon čega se ponavlja u toj kombinaciji, ali u kontekstu koji nije agresivan (61:11). Povremeno se imperfekatski oblik pojavljuje nezavisno, u kontekstima koji nisu agresivni (22:78; 29:6).

Imenski oblik, jihād, pojavljuje se u Kuranu samo četiri puta. Jednom se pojavljuje unutar agresivnog konteksta, u kombinaciji sa imperativom (25:52): „Zato ne čini nevjernicima ustupke i Kur’anom se svim silama protiv njih bori“ (jāhidhum bihi jihādan kabīran), a zatim još jednom u sličnoj kombinaciji, ali u kontekstu koji nije agresivan (22:78): „I borite se, Allaha radi, onako kako se treba boriti“, nakon čega se pojavljuje još dva puta u agresivnim kontekstima i unutar drugačijih kombinacija reči (9:24; 60:1), gde očito ukazuje na vojni sukob sa neprijateljima. Forma participa, mujāhid(ūn/īn) pojavljuje se u dva konteksta, oba militantna (4:94-6; 47:31). Prvi primer otpočinje sa izrazom napada: „Kada u boj krenete (idhā ḍarabtum), na Allahovu putu,“ gde se oblik participa pojavljuje tri puta, uključujući kako i izraz „na putu Božijem“, tako i „imetke svoje i živote svoje.“ Drugi primer je manje očigledno vezan za bitku, mada se u njemu odražava vojni sukob protiv onih koji se protive Muhamedu.

Kada se sve uzme u obzir, oblici korena j-h-d u svojim raznovrsnim kuranskim kontekstima obuhvataju značenja koja sežu od velikog ličnog napora zarad generičkog verskog pijeteta do otpočinjanja, ili potpomaganja ratnih napora u ime nove zajednice vernika. Džihad je, stoga, jedan veoma iznijansiran termin, čija su značenja proširena interpretacijom Kurana, kao i drugom verskom literaturom koja je nastala nakon Kurana. Zbog njegovog osnovnog značenja, dubokog i potpunog ličnog napora, džihad je, posebno upotrebljen u frazi „na Allahovu putu“, postao operativan termin za ratovanje u ime islama i muslimanske zajednice. Qitāl (qātala) se daleko češće u Kuranu odnosi na borbu, pojavljujući se nekih šezdeset i sedam puta. Ipak, usled opsega religijskih značenja i konteksta koji su povezani sa jihād u Kuranu, ne bi smelo biti iznenađujuće što je rat u ime muslimanske zajednice, čin koji često rezultuje izvanrednim naporom i ličnom žrtvom u vidu smrti na bojištu, počeo bivati identifikovan sa pojmom jihād, a ne qitāl.

Još jedan koren koji označava ratovanje, ḥ-r-b, takođe može biti pronađen u Kuranu, no on se mnogo ređe pojavljuje od qitāl jihād. Poput već opisane dve reči, i ova se pronalazi u glagolskom obliku koji označava uzajamno delovanje, ili prenošenje delovanja na neki drugi entitet (ḥāraba). U slučaju ḥāraba, pak, koje se samo dva puta pojavljuje u Kuranu (5:33; 9:107), ratovanje je potpuna suprotnost pojmu jāhada, jer je upravljeno protiv Boga i Njegovog verovesnika (man ḥāraba ’llaha warasūlahu). Ratovanje označeno sa ḥāraba, dakle, ne može biti odobreno od strane Boga. To nikada ne može biti „sveti rat“. Ipak, imenica ḥarb se razlikuje od imenica jihād qitāl po tome što se ne pojavljuje u obliku koji označava uzajamnost, ili prenošenje delovanja. Umesto da znači „borba“, ili „vojevanje“, nalik na gerunde jihād  qitālḥarb jednostavno znači „rat“, bez obzira da li je to sveti, ili profani rat, na primer u 8:57: „Ako se u borbi s njima sukobiš (fa ’imma tathaqafannahum fi ’l- ḥarb), tako ih razjuri da se opamete oni koji su iza njih!“ (uporediti sa 2:279).

Kuranska militantnost u istorijskom kontekstu

Kao i u slučaju hebrejske Biblije, Novog Zaveta i drugih primera božanskog pisma, Kuran je otkrivan u polemičkom kontekstu. Jedan od fundamentalnih fenomenoloških aspekata božanskog pisma jeste njegov raritet, čemu svedoči i istorija spasenja tri velike grane monoteizma koje su za sobom ostavile sveta pisma i potiču od Avrama. Bog može podariti otkrovenje svojim stvorenjima putem raznovrsnih sredstava, no zvanično i večno zapisano saopštenje o otkrovenju u obliku svetog pisma, jeste nešto izuzetno. Drugačije rečeno, mora postojati izuzetan razlog da bi Bog prekršio prirodan tok prirode tako što će određenom delu čovečanstva podariti (pisani) izveštaj o božanskoj volji.

Prodiranje ovakvog obima u tok ljudske istorije dešava se samo usled izuzetnih okolnosti, a u svakom slučaju pisanog otkrovenja pretpostavlja se da Bog direktno komunicira sa čovečanstvom kako bi pokrenuo veliku promenu u ponašanju, ili veri. Nikakav dokument nije revolucionaran koliko je to Sveto pismo. Ono iziskuje promenu u ime najmoćnijeg postojećeg bića, sa više autoriteta i od najvećeg ljudskog vladara, sa više moći od najveličanstvenije armije. No, kod svakog takvog otkrovenja, istorija spasenja koja okružuje otkrovenje posebno naglašava koliko je većinskoj populaciji bilo teško da prepozna božansku reč. Sa svakim pisanim otkrovenjem, samo uži krug elite bezuslovno prihvata reč Božiju, te zadatak te elite postaje da prenese ovu reč čovečanstvu u širem smislu[ii]. Usled prirodne ljudske tendencije da se odupire pozivima na radikalne i bezuslovne promene, Sveto pismo je po samoj svojoj prirodi polemičko. Ono kažnjava, umoljava i preti. Kada se suoči sa ljudskom tvrdoglavošću, pod određenim istorijskim uslovima, ono zapoveda ratovanje.

Ovi istorijski uslovi se veoma očito pronalaze u slučajevima dva Sveta pisma, hebrejske Biblije i Kurana, no nedostaju u dva druga, Novom zavetu i Talmudu. Ovaj drugi par je nastao u istorijskom okruženju kojim je dominirala politička i vojna moć Rimskog carstva. Dve zajednice koje su govorile u ime ovih pisanih otkrovenja razvijale su se pod čizmom Rima, zatekavši sebe bez ikakve nade da vojno nadvladaju konkurentne, savremeničke etničke i verske politike. Njihova pisma su, svakako, izrazito polemička, ali su imala tendenciju da ne zastupaju božanski opravdan rat. Jednostavno, takav bi rat bio previše zahtevan u smislu politike i ljudstva, mada su zamisli svetog rata kasnije uspešno konstruisane unutar tih zajednica, onda kada su okolnosti omogućile ovakav razvoj.

Sa druge strane, hebrejska Biblija i Kuran su nastajali u okruženjima u kojima su plemenske zajednice sličnih vojnih kapaciteta redovno međusobno ratovale na uglavnom izjednačenom terenu. Prvo pismo nastalo je tokom prvog milenijuma pre nove ere, na antičkom Bliskom istoku, a drugo je nastalo u Arabiji, u šestom veku nove ere. Borba je bila redovan i uobičajen deo plemenskog života u oba konteksta. Stoga, kada je izronila nova zajednica, nezavisnog identiteta, bilo je za nju prirodno da se upusti u vojni sukob sa drugim grupama. Kada je ta zajednica definisala sebe kao suprotstavljenu drugim zajednicima na osnovu religijskih pojmova koji obuhvataju veru u jednog velikog Boga i božanski otkriveno sveto pismo, dozvola, pa čak i ohrabrivanje rata bili su omogućeni upravo tim Bogom i kroz Sveto pismo (videti Firestone 2005).

Ova kratka šema predstavljena je kako bi pružila kontekst za militarističke ajete Kurana. Svako od četiri sveta pisma koja su ovde pomenuta sadrži polemički materijal, čiji su neki elementi jako destruktivni. U svakom svetom pismu bačena je određena krivica na neprijateljske, spoljašnje sile, dok je ostatak polemike sačuvan za konkurentne frakcije unutar većih verskih zajednica. Čini se prirodnim fenomenom religije koja poseduje sopstveno sveto pismo da se kroz to pismo predstavlja i artikuliše gnev i prezir koji su iskusile novostvorene zajednice prilikom sopstvene bitke zarad sticanja priznanja. Unutar istorijskog konteksta kasne antike, opstanak je od novonastajućeg hrišćanstva i rabinizma iziskivao da svoju militantnost iskažu na načine koji neće zapravo podsticati na naoružavanje. Čini se da je Kuran, s druge strane, poput hebrejske Biblije pre njega, nastao unutar istorijskog konteksta koji ne samo da je omogućavao, već i iziskivao određenu militantnost radi opstanka.

Prilikom čitanja Kurana, nailazi se na različite oblike izražavanja konflikta i polemike. Sveprisutne reference i eliptična naracija o antičkim prorocima po pravilu predstavljaju priče u kojima se Božiji poslanici suočavaju sa nevernim i nepokolebljivim politeistima, koji neetičko ponašanje kombinuju sa poricanjem monoteizma. Ponekad se narod upušta u nasilje unutar samoga sebe. Često smrću prete verovesniku koji im je poslat. Neizbežan rezultat je božanski uređena kazna i uništenje nevernika, ali i opstanak verovesnika i bilo kakvih preostalih vernika koji bi možda poslušali njegovu poruku. Ovo su priče koje oslikavaju antička vremena, ali služe kao alegorije za sadašnjost u Kuranu. Muhamed je verovesnik koji je porican i kome je pretio sopstveni narod. Njegove kampanje protiv sopstvenih (i Božijih) neprijatelja su božanski odobrene, jer, ukoliko do promene ne dođe, arapskom narodu je suđeno da se suoči sa istom sudbinom koju su otrpeli i mnogi narodi pre njega. Ukoliko ne prihvate božansku volju, onakvu kakvu ju je verovesnik uobličio, srešće se sa neizbežnim, bolnim uništenjem putem vatre i sumpora, zemljotresa i drugih pokrenutih od Boga katastrofa.

Priče o antičkim prorocima služe kao podloga za kuransku sadašnjost, a ta sadašnjost je prikazana kao vreme za radikalnu promenu sa politeizma na monoteizam, od zlobe i degradacije do moralnosti i pravde. Svet je opisan binarnim terminima, uz novog Verovesnika koji tvrdoglavom narodu pruža jednu i jedinu priliku da iz tame izađe na svetlo. Ovaj je scenario zapravo tipološki za nastanak religije. U njemu se novonastajuća verska zajednica suočava sa žustrom opozicijom ustanovljene religije, te se mora boriti za svoj uspeh (Stark 1987: 1996).

Radi uspeha, svaki pojedinac unutar nove verske zajednice koju Kuran predstavlja mora da se upusti u džihad. Ovo, kao što je ranije naznačeno, označava nastojanje da se zajednica vernika podržava na različite načine: od pokazivanja verske odanosti kroz određene tipove ponašanja i rituale, snabdevanja zajednice materijalnim resursima i političkom podrškom, pa do upuštanja u vojne sukobe sa neprijateljima. Sve ovo je džihad na putu Božijem.

Opseg kuranskih odredbi o ratu

Kuran pruža niz pogleda na odnose sa neprijateljima novonastale muslimanske zajednice, koji sežu od poziva na ignorisanje onih koji poriču istinu o Bogu i njegovom Verovesniku (6:106), preko propovedanja pred njima (16:125), pa do njihovog ubijanja (2:191). Mnogi međusobno protivrečni ajeti pronalaze se u desetinama poglavlja, unutar raznovrsnog tematskog i stilskog konteksta. Kako može biti primećeno iz ajeta koji su upravo navedeni, čini se da su mnogi međusobno suprotstavljeni, te su i tradicionalni muslimanski, a i zapadni naučnici, pronalazili čitave niz značenja i politika koje su smatrali vrednim proučavanja i komentarisanja. Sledi primer nekih od uobičajenih takvih ajeta, raspoređenih u opšte kategorije.

Ajeti koji nisu militantni

5:13 Ali, zato što su zavjet svoj prekršili[iii], Mi smo ih prokleli i srca njihova okrutnim učinili. Oni su riječi s mjesta na kojima su bile uklanjali, a dobar dio onoga čime su bili opominjani izostavili. I ti ćeš kod njih, osim malo njih, neprestano na vjerolomstvo nailaziti, ali im oprosti i ne karaj ih! – Allah, uistinu, voli one koji čine dobro.

6:106 Ti ono što ti Gospodar tvoj objavljuje slušaj – drugog boga osim Njega nema! – i mnogobošce izbjegavaj.

15:94-5 Ti javno ispovijedaj ono što ti se naređuje i mnogobožaca se okani, Mi ćemo te osloboditi onih koji se rugaju.

16:125 Na put Gospodara svoga mudro i lijepim savjetom pozivaj i s njima na najljepši način raspravljaj! Gospodar tvoj zna one koji su zalutali s puta Njegova, i On zna one koji su na Pravome putu.

Ograničenja borbe (ili borba usled samoodbrane)

2:190 I borite se na Allahovom putu protiv onih koji se bore protiv vas, ali vi ne otpočinjite borbu! – Allah, doista, ne voli one koji zapodijevaju kavgu.

9:36 Broj mjeseci u Allaha je dvanaest, prema Allahovoj Knjizi, od dana kada je nebesa i Zemlju stvorio, a četiri su sveta; to je prava vjera. U njima ne griješite! A borite se protiv svih mnogobožaca, kao što se oni svi bore protiv vas[iv]; i znajte da je Allah na strani onih koji se Allaha boje i grijeha klone.

22:39-40  Dopušta se odbrana onima koje drugi napadnu[v], zato što im se nasilje čini – a Allah ih je, doista, kadar pomoći – onima koji su ni krivi ni dužni iz zavičaja svoga prognani samo zato što su govorili: “Gospodar naš je Allah!“

Konflikt između Božije zapovesti i reakcije naroda

2:216 Propisuje vam se borba, mada vam nije po volji! – Ne volite nešto, a ono može biti dobro za vas; nešto volite, a ono ispadne zlo po vas. – Allah zna, a vi ne znate.

3:156 O vjernici, ne budite kao nevjernici koji govore o braći svojoj kada odu na daleke pute ili kada boj biju: “Da su s nama ostali, ne bi umrli i ne bi poginuli” – da Allah učini to jadom u srcima njihovim; i život i smrt Allahovo su djelo, On dobro vidi ono što radite.

4:75 A zašto se vi ne biste borili na Allahovom putu za potlačene, za muškarce i žene i djecu, koji uzvikuju: “Gospodaru naš, izbavi nas iz ovoga grada, čiji su stanovnici nasilnici, i Ti nam odredi zaštitnika i Ti nam podaj onoga ko će nam pomoći!”

9:42 Da se radilo o plijenu nadohvat ruke i ne toliko dalekom pohodu, licemjeri bi te slijedili, ali im je put izgledao dalek. I oni će se zaklinjati Allahom: “Da smo mogli, doista bismo s vama pošli”, i tako upropastiti sami sebe, a Allah zna da su oni lažljivci.

Ajeti koji snažno zastupaju rat zarad Božije vere (bezuslovni rat)

2:191 I napadajte takve gdje god ih sretnete i progonite ih odande odakle su oni vas prognali. A fitna[vi] je teže od ubijanja! I ne borite se protiv njih kod Časnoga hrama, dok vas oni tu ne napadnu. Ako vas napadnu, onda ih ubijajte! – neka takva bude kazna za nevjernike.

8:39 I borite se protiv njih dok fitna ne iščezne i dok samo Allahova vjera ne ostane. Ako se oni okane – pa, Allah dobro vidi šta oni rade. (uporediti sa 2:193)

9:5 Kada prođu sveti mjeseci, ubijajte mnogobošce gdje god ih nađete, zarobljavajte ih, opsjedajte i na svakome prolazu dočekujte! Pa ako se pokaju i budu molitvu obavljali i zekat davali, ostavite ih na miru, jer Allah zaista prašta i samilostan je.

9:29 Borite se protiv onih kojima je data Knjiga, a koji ne vjeruju ni u Allaha ni u onaj svijet, ne smatraju zabranjenim ono što Allah i Njegov Poslanik zabranjuju i ne ispovijedaju istinsku vjeru – sve dok ne daju glavarinu (al-jizya) poslušno i smjerno.

9:73/66:9 O Vjerovjesniče, bori se (jāhid) protiv nevjernika i licemjera (al-munāfiqīn) i budi prema njima strog! Prebivalište njihovo biće Džehennem, a grozno je on boravište.

Ovi ajeti se, zajedno sa mnogim drugima koji se bave odnosima prema nevernicima, pojavljuju u različitim surama i u različitom kontekstu. Ne samo da ajeti koji se tiču odnosa prema nevernicima ne pokazuju nikakav dokaz bilo kakve organizovanosti in situ, već se čine inkonzistentnima, pa čak i protivrečnima. Organizaciju ajeta koji su gore navedeni obavio je autor, a zapravo brojni različiti principi razvrstavanja mogu biti na njih primenjeni, što bi moglo rezultovati stvaranjem drugačijih kategorija od onih koje su ovde date. Činjenica je da je širok spektar gledišta na nevernike, izložen u Kuranu, problematičan i težak za tumačenje (Firestone 1999; 47-97). Kuransko stanovište prema nevernicima je inkonzistentno, pa ponekad i protivrečno, što možda predlaže da je njegov izvor nekonzistentan i protivrečan, a to je nešto što je nemoguće za jedno svemoguće i sveprisutno monoteističko božanstvo.

Ovaj problem je predstavljao teret i ranim muslimanskim izučavaocima Kurana, koji su naizglednu protivrečnost unutar svoga Svetog pisma iznašli nedopustivom. Rešenje koje je iz toga proisteklo bilo je da se otkrovenje poredi sa nastajućom Muhamedovom biografijom (Firestone 1999; 99-125). Po ovoj šemi, smatralo se da su ajeti koji uređuju ponašanje prema nevernicima bivali otkrivani po jednoj posebnoj hronologiji. Raniji ajeti su pozivali na smirenost i propoved, ili su se možda suprotstavljali onima koji su poricali Muhamedovo proroštvo i veru koju je on predstavljao. Sa jasnim ciljem, oni nisu zastupali militantnost prema Muhamedovim neprijateljima. Kako je vreme, pak, teklo, otkrovenja su postajala sve agresivnija. Ovaj porast neprijateljstva može se dovesti u vezu sa rastom veličine i moći verske zajednice.

U ranom periodu, dok se i dalje nalazila u Meki, rastuća zajednica vernika bila je slaba i mogla je samo ignorisati one koji su se suprotstavljali njoj i njenoj novoj religiji. Kako je Muhamedovo samopouzdanje raslo, zajednica se mogla upustiti u raspravu sa svojim protivnicima. Moglo se otpočeti sa propovedanjem pred njima. No, ta je zajednica ostala slaba, te je trpela kako verbalna, tako i fizička poniženja u rukama svojih neprijatelja u Meki. Nije imala moć da se odbrani. Napokon, bila je prognana iz svog mekanskog doma da utočište pronađe u naseobini Medine.

U Medini je zajednica vernika bila slobodna od neposredne fizičke pretnje svojih mekanskih neprijatelja. Zajednica je brojčano rasla, a njena moć se povećavala pod zaštitom Medine. U ovom trenutku, otkrovenja su počela da odobravaju borbu radi odbrane zajednice. Kako je zajednica rasla u pogledu moći i brojčanog stanja, otkrovenja su nastavila da uporedo evoluiraju. Sledeća faza bila je ona u kojoj je verskoj zajednici omogućeno da započne napad, no samo protiv poznatih neprijatelja i sa jasnim pravilima sukoba. Ovo je, verovatno, značilo tradicionalnu zabranu ratovanja tokom određenih meseci u godini, kao i poštovanje drugih preislamskih običaja. Napokon, kako je zajednica postajala sve jača, politički i vojno, zapoveđeno joj je da istupi i bori se protiv svojih protivnika gde god da ih može pronaći, kako bi ostvarila dominaciju nad Arabijom, gde je bila smeštena.

Po ovom tumačenju, ono što je najpre izgledalo konfuzno i protivrečno  unutar Kurana, zapravo je postalo svedočenje velikoj mudrosti Boga, koji je promućurno vodio Svog verovesnika i zajednicu. Dok je agresija mogla biti opasna i samouništilačka, bila je zabranjena. Kada je postala uspešno sredstvo za izgradnju zajednice, bila je odobrena, a zatim i sve više zagovarana. To je rešilo problem kontradikcije. Raniji ajeti otkrivani su kako bi vodili verovesnika i njegovu zajednicu u skladu sa trenutnim potrebama, no Bog je namerio da budu samo privremeni. Suspendovani su otkrivanjem kasnijih ajeta koji su uobličili jedno agresivnije stanovište. Bilo je prirodno pretpostaviti da su kasniji stihovi poništili ranije, što je postalo opšte pravilo. Cilj je, stoga, bio utvrditi hronologiju objave.

Iz ove potrebe nastale su dve vrste literarnog rada tokom drugog i trećeg po hidžri/osmog i devetog veka po Hristu. Prva, nazvana „okolnosti objave“ (asbāb al-nuzūl), uzimala je određene ajete i njihove objave raspoređivala unutar novonastajuće istorije Muhamedovog života (videti Rippin 1985b; EI2 2004: „Kur’ān,“ 415-16). Druga, obično nazivana „Oni (kuranski ajeti) koji poništavaju i koji su poništeni)“ (EI2 2004: „naskh“; Burton 1997;1990; Powers 1988), identifikovala je određene ajete koji su naizgled protivrečili jedan drugome i utvrđivala koji je taj koji poništava i koji je njime poništen. Proučavanje međusobnog poništavanja ajeta, uspešno se primicalo rešenju problema naizgledne kontradikcije, ne samo kod ajeta koji se bave nevernicima, već i kod brojnih drugih trnovitih pitanja, poput naslednog prava, konzumiranja alkohola, i tako dalje.

Problem kod ovog rešenja pitanja naizgledne kontradikcije, iz perspektive zapadne istoriografije, jeste što je ono cirkularno. Ono kuranska otkrovenja raspoređuje u odnosu na biografiju verovesnika, no proročka biografija koju danas poznajemo bila je sastavljena uglavnom zbog samih problema koji su vezani za hronologiju Kurana. Sva tri poduhvata, utvrđivanje hronologije objave, rešavanje problema naizgledne kontradikcije putem teorije poništavanja i pisanje proročke biografije putem sakupljanja i organizovanja usmene tradicije, odvijala su se otprilike istovremeno. Sa namerom ili bez nje, sva ta tri poduhvata su zajedno delovala kako bi rešila teške tekstualne i teološke probleme.

Ako se sada vratimo na pitanje odnosa prema nevernicima, složićemo se sa primedbom da su organizacioni principi koji nisu zasnovani na proročkoj biografiji takođe mogući za primenu na protivrečne ajete. Mnoga rešenja su moguća. Jedan način da se ajeti organizuju, na primer, jeste u skladu sa procesima formiranja grupa. Rastuće zajednice formiraju se oko vođstva. Iako je vođstvo harizmatično, unutar zajednice postoji tendencija ka formiranju manjih podgrupa. Ova podela se prirodno odvija usled razlike u polovima, uzrastu i drugih faktora.  U slučaju novonastajućih verskih zajednica, ovi faktori obično obuhvataju i različite pristupe ritualnim aktivnostima, navike u ishrani i druga očekivanja, razlike u ličnom odnosu prema frakcijama unutar vođstva, ili odredbe o načinima na koje pojedinci ili grupe treba da se postave prema onima koji ne pripadaju grupi.

Jasno je, na primer, da veliki broj ajeta u nekoliko sura pokazuje neslaganje oko toga da li vernici treba da preduzimaju vojne poduhvate protiv nevernika (videti gore i Firestone 1999; 77-84). Ajeti poput 9:38-9 izražavaju žalbu na veliki nedostatak entuzijazma kod nekih vernika u vezi sa ovim pitanjem:

O vjernici, zašto ste neki oklijevali kada vam je bilo rečeno: “Krenite u borbu na Allahovu putu!”, kao da ste za zemlju prikovani? Zar vam je draži život na ovome svijetu od onoga svijeta? A uživanje na ovome svijetu, prema onome na onome svijetu, nije ništa. Ako ne budete u boj išli, On će vas na nesnosne muke staviti i drugim će vas narodom zamijeniti, a vi Mu nećete nimalo nauditi. A Allah sve može. (Takođe videti 3:156; 4:72-7.)

Oni koji ne žele da se priključe kampanjama opisani su kao sebični, bedni, ili jednostavno preplašeni, te kao da im nedostaje vere. Prilično je, pak, moguće da su imali alternativne razloge iz kojih su se opirali ovom zahtevu nove religije. Možda su neki, kao i tokom ranog Isusovog pokreta, bili privučeni verovesniku i njegovoj religiji upravo iz kvijetističkih, spiritualnih razloga, te nisu smatrali da je ratovanje validna aktivnost za novu zajednicu. Neki su, ako je po 3:167-8, ustvrdili da ne znaju ništa o borbi.

Prilično je, stoga, moguće da Kuran potvrđuje činjenicu da mlada zajednica vernika jednostavno nije ustanovila svoj zajednički stav o tome kako će tretirati nevernike, te je bila podeljena na frakcije čija su gledišta artikulisana kroz različite, čak i međusobno suprotstavljene objave. Kada bi se pred njima pojavio problem neprijatelja koji su želeli da spreče uspeh nove zajednice, neki su možda ostajali mirni, čak i pacifistični, drugi su želeli da se bore samo u samoodbrani, a neki su bili zainteresovani da prenesu ratničku prirodu preislamskog plemenskog uređenja u novo transporodično „pleme“ (umma) vernika. Jasno je da je, bez obzira na način na koji su ove razlike izražavane tokom razvoja islama, militantno stanovište postalo dominantno. Militantno stanovište je zatim kodifikovano tokom perioda carstva, kada je božanski autoritet i opravdanje za carske vojske postalo pitanje od velike važnosti za državu (Peters 1996; 4-5).

Kuran i džihad u savremeno doba

Do kraja trećeg, odnosno po Hristu devetog veka, kada je formativni period islama polako bivao privođen kraju, većina muslimanskih verskih naučnika prihvatila je da su suštinska pitanja islamskog prava temeljno ispitana i naposletku rešena. Od tada pa nadalje, nikome nisu priznate neophodne kvalifikacije za samostalno zaključivanje (ijtihād) o pravnim pitanjima. Biće dozvoljeno samo tumačenje i primena, i u najboljem slučaju interpretacija doktrine, onakve kakva je već ustanovljena. Ovaj koncenzus će do današnjeg dana biti artikulisan kao „zatvaranje kapija idžtihada“ (EI2 2004: „ijtihād“).

Istina je, pak, da se nezavisno zaključivanje po pitanju interpretacije Kurana nastavilo, na jednom ili drugom nivou, sve do danas, te da je trenutno jako aktivno. Potpuno ista pitanja, na primer, koja su izvor rasprave i promena na Zapadu imaju uticaja i na islamski svet. U ova pitanja spadaju uloga žene, vlasti, religija i država, ekonomija, a sasvim sigurno i džihad, kao i odnosi prema nevernicima. Kao što je slučaj bio i sa religijskim reformatorima koji su transformisali hrišćanstvo i judeizam tokom prethodnih doba, neki muslimani se danas upuštaju u prilično nezavisno tumačenje svoga svetog pisma. Rezultati njihovih napora su različiti, bez sumnje, a to je pogotovo slučaj sa džihadom i odnosima prema nevernicima.

Mišljenja o džihadu postala su izrazito polarizovana tokom poslednje decenije. Na jednoj strani nalazi se konstantna privlačnost modernosti unutar znatnog dela muslimanskog sveta, dok se na drugoj nalazi rastuća militantna reakcija protiv pretnje Zapada. Ekstremnu militantnu interpretaciju Kurana oko odnosa prema nevernicima artikulisao je Osama bin Laden u svojoj čuvenoj fetvi izdatoj 23. februara 1998. godine[vii], kao i u drugim kontekstima. Jedno modernističko tumačenje određenog broja istih ajeta stiglo je do radikalno drugačijeg zaključka (Safi 2001). Proces pronalaženja, obnavljanja i formiranja ličnoga značenja iz ajeta Kurana nastaviće se dokle god Kuran bude postojao, jer je konstrukcija značenja deo suštine čovečije biti, a primena tog procesa na Sveto pismo sastavni je deo religija sa sopstvenim svetim pismom.     

Tekst „Džihad“ predstavlja prevod 20. poglavlja knjige „The Blackwell Companion to the Qur’ān“.         


[i] Borba (qitāl) na putu Božijem je najčešći glagol spojen sa frazom na putu Božijem, koji se u Kuranu susreće dvanaest puta. Džihad na putu Božijem pojavljuje se osam puta, kao i preseljenje na putu Božijem. Ulaganje ličnih resursa pojavljuje se sedam puta, a biti ubijen se pojavljuje tri puta. Tužbalice, ili žalbe na ljude koji su skrenuli sa puta Božijeg pojavljuju se čak dvadeset puta.

[ii] Ova šema je „idealno-tipološka“ fenomenologija pisanog otkrovenja. Naracija koja pripoveda o predaji hebrejske Biblije („preskripturalnog pisma“) i reakciji na nju nešto je drugačija zbog toga što hebrejska Biblija nastaje u svetlu pismene delatnosti iz jednog ranijeg života, koje možda najbolje može biti opisano kao nacionalna književnost.

[iii] Prethodni se ajet odnosi na Decu Israilovu

[iv] Kāffatan. Ili „borite se protiv mnogobožaca tokom svih [ovih meseci] baš kao što se oni bore protiv vas tokom svih [njih].” Po jednom drugom tumačenju, “stupajte u borbu sa mnogobošcima kao jedan, baš kao što oni stupaju u borbu protiv vas kao jedan.“ Teško je utvrditi na šta se tačno odnosi kāffat.

[v] Ili „onima koji su napadnuti.“ Razlika između aktivne i pasivne forme glagola zavisi od jedne male promene u tekstu

[vi] Lit. „iskušenje“. Prevod reči fitna ima tendenciju da bude podešavan kako bi odgovarao kontekstu. „Zlostavljanje“ se obično koristi kao prevod u ovom slučaju, mada ga muslimanska egzegeza definiše kao mnogoboštvo, ili neverništvo u drugim ajetima.

[vii] Fetva je objavljena u arapskim novinama sa sedištem u Londonu, Al-Quds al-Arabī, 23. februara 1998. URL: http//www.library.cornell.edu/colldev/mideast/fatw2.htm. Prevod na engleski: http//www.fas.org/irp/world/para/docs/980223-fatwa.htm.