Razgovor sa Sigurdom Nubauerom

Razgovarao: Filip Ejdus

Ukoliko se Asadov režim sruši, izraelski vojni zvaničnici se pribojavaju da bi sirijsko oružje moglo biti prokrijumčareno preko libanske granice gde bi završilo u rukama Hezbolaha. Iako Sirija i Izrael nisu u prijateljskim odnosima, Izrael alevitski režim smatra potencijalnom protivtežom hezbolahovoj radikalnoj ideologiji otpora. Tako da pored toga što bi pad Asada ohrabrio Hezbolah, on bi takođe u potpunosti uklonio ionako tanke šanse za mirovni ugovor između Sirije i Izraela, u zamenu za Golansku visoravan.

Balkanski centar za bliski istok (BCBI):
Šta je po Vašem mišljenju suštinski uzrok pobune u arapskom svetu?

Zahtev za više slobode i dostojanstva širom Severne Afrike i Bliskog istoka (SABI) je faktor koji je ujedinio demonstrante širom arapskog sveta, ali istovremeno internet, posebno sajtovi za društveno umrežavanje, je faktor koji je pokazao da nijedan autoritaran režim nije u potpunosti “otporan” na zahteve za socio-ekonomskim i političkim reformama. Državni mediji su do sada u velikoj meri bili sposobni da kontrolišu informacije, guše neslaganje i da sprečavaju razvoj organizacija civilnog društva. Bezbednosni aparati širom regiona SABI najčešće su se pravdali izgovorom da represiju vrše u ime borbe protiv terorizma i ekstremističkih grupa. Pa ipak, izgleda da su demonstranti širom regiona, uprkos tipičnom argumentu arapskih sekularnih režima “ili mi – ili islamisti”, zahtevali da se prekine sa kronizmom kao “alternativom” islamizmu.

BCBI: Koje su posledice takozvanog arapskog proleća po bezbednosnu arhitekturu Bliskog istoka?

Zapad je isprva doživeo pad Mubarakovog režima kao strateški gubitak, jer je egipatski vođa smatran “stubom stabilnosti” širom arapskog sveta i Bliskog istoka. Mubarak je bio čvrst protivnik Iranaskog uticaja u regionu, pa je kolaps njegovog režima pojačao strahove zapadanjačkih saveznika, pre svega sunitskih Arapa, da će se regionalna ravnoteža pomeriti u korist Islamske Republike. Štaviše, iako su Sjedinjene Države još uvek najmoćniji spoljni faktor na Bliskom istoku, tradicionalni saveznici Vašingtona – Saudijska Arabija i zalivske zemlje – sada otvoreno preispituju “posvećenost” Obamine administracije njihovoj bezbednosti. Kao očigledan dokaz rastućih tenzija između Saudijske Arabije i SAD, jeste da se Rijad nije konsultovao sa Vašingtonom pre nego što je poslao trupe u Bahrein radi gušenja šiitskog ustanka u toj zemlji. Jedan zvaničnik iz regiona nedavno mi je rekao: ”poverenje u SAD je najniže još od početka rata u Iraku 2003. godine.” Slično je spekulisao i neimenovani zvaničnik Izraela, o tome da li SAD počinju da gube tlo pod nogama u regionu.

Sadašnjoj bezbednosnoj arhitekturi Levanta tekuća kriza u Siriji celoj priči dodaje još jedan sloj neizvesnosti : u slučaju pada alevitskog režima, regionalne aspiracije Irana će biti značajno ometene, budući da je predsednik Asad najznačajniji saveznik Irana. S druge strane, budući da Asad nije omiljeni predsednik među ostalim liderima u regionu, Saudijska Arabija se pribojava da bi pad režima alevita još više destabilizovao već dovoljno nestabilan region. Čak ako Asadov režim i preživi njegov unutrašnji i regionalni položaj bi bio znatno oslabljen, a time bi potencijalno bila podrivena i pozicija Irana. Prvi znak uticaja slabljenja Asadovog režima bila je palestinska vlada nacionalnog jedinstva u kojoj Hamas verovatno više ne može u potpunosti da se osloni na Damask. Potencijalni pad režima u Siriji mogao bi da prisili Hamas da svoje pozicije učini manje ekstremističkim.

U slučaju Jemena, predsednik Saleh je bio partner od kritične važnosti za SAD kad je u pitanju borba protiv terorizma. Dok njegov režim nema veliku podršku izvan glavnog grada Sane, uticaj al-Kaide na Arabijskom poluostrvu raste preko Jemena. Osim Av-Pak regiona, Jemen predstavlja ključno bojište protiv terorizma i ekstremističkih grupa. Ako Salehov režim padne, ostaje nejasno kako će napadi koji su usmereni na militantne grupe koje vode SAD moći da se nastave. Do sada su te operacije bile uspešne.

Najzad, iako se Iran uporno trudi da iskoristi regionalne nemire u svoje svrhe, Teheran nije imun na domaće nemire, kao što smo već bili svedoci nakon kontroverznih predsedničkih izbora 2009. godine. Preciznije, zbog toga što arapski demonstranti ne zahtevaju “islamističku supstituciju”, time izgleda da ni model islamističke republike takođe nije poželjna opcija. Stoga, ako je neki model alternativa iranskom modelu s jedne i klasičnom modelu arapsko sunitske autokratije s druge strane, onda je to turski model koji je daleko privlačnija opcija jer kombinuje islamski identitet sa višestranačkim izborima.

BCBI: Šta svi ovi događaji znače za državu Izrael, kako biste to ocenili?

Pad Mubaraka i tekuća kriza u Siriji direktno pogađaju Izrael.

Egipat:

Kratkoročno gledano, kolaps Mubarakovog režima predstavlja značajan izvor nesigurnosti za jevrejsku državu. On je bio stub stabilnosti koji je štitio američke interese u regionu. Takođe, Mubarak je bio posvećen održavanju mirovnog sporazuma iz 1979. godine između Egipta i Izraela. Nakon revolucije, neposredna izraelska zabrinutost je da li će novi režim u Egiptu biti sposoban da nastavi snabdevanje Izraela i Jordana prirodnim gasom, budući da su militanti sabotirali zajednički gasovod tri puta od januara. Od ukupnog izraelskog snabdevanja gasom gotovo 40 odsto dolazi iz egipatsko-izraelskog gasovoda, i on predstavlja ključni interes nacionalne bezbednosti Izraela. Drugo, Izrael brine i to da li će Kairo biti u stanju da pruži otpor domaćem pritisku javnosti i zadrži blokadu Gaze.

Gledano strateški, Izrael i umereni sunitski režimi pribojavaju se rastućeg uticaja Irana na regionalne događaje, kroz direktno mešanje u Bahreinu, Iraku, Siriji, Jemenu, Egiptu, Sudanu i Gazi. Ubrzo nakon pada Mubarakove vlade, dva iranska ratna broda prošla su kroz Suecki kanal, a takođe izraelska mornarica je u međunarodnim vodama zaustavila i brod koji je plovio pod zastavom Liberije na putu za Gazu noseći 50 tona iranskog oružja s namerom da snabde terorističke organizacije na Sinaju. Tako se sada Izrael boji, budući da je izraelska obaveštajna služba tesno sarađivala sa bivšim Mubarakovim šefom službe bezbednosti Omarom Sulejmanom, da Iran aktivno traži način da popuni vakuum destabilizacijom regiona kroz oružano snabdevanje Hamasa i terorističkih organizacija na Sinaju.

Sirija:

Kriza u Siriji pogodila je i Izrael – ove godine po prvi put od 1967. tokom obeležavanja dva palestinska stradanja (Nakba i Naksa) došlo je do smrtonosnih trvenja na sirijsko-izraelskoj granici, pošto su stotine anti-izraelskih pobunjenika, koje je poslao Asadov režim, pokušali da ugroze granicu na Golanskoj visoravni. Na dan Qudsa (poslednji petak u mesecu Ramazanu) moguće je da će sirijski režim još jednom pokušati da skrene pažnju sa nezadovoljstva domaćeg stanovništva povećavanjem tenzije sa Izraelskom državom, tako što će ponovo poslati anti-izraelske pobunjenike na granicu.

Ukoliko se Asadov režim sruši, izraelski vojni zvaničnici se pribojavaju da bi sirijsko oružje moglo biti prokrijumčareno preko libanske granice gde bi završilo u rukama Hezbolaha. Iako Sirija i Izrael nisu u prijateljskim odnosima, Izrael alevitski režim smatra potencijalnom protivtežom hezbolahovoj radikalnoj ideologiji otpora. Tako da pored toga što bi pad Asada ohrabrio Hezbolah, on bi takođe u potpunosti uklonio ionako tanke šanse za mirovni ugovor između Sirije i Izraela, u zamenu za Golansku visoravan.

S druge strane, ima indikacija da je sirijska kriza izazvala moguće zbližavanje Izraela i Turske. Imajući u vidu uticaj koji ta kriza ima na obe države, izveštaji međunarodnih medija sugerišu da tajni pregovori između premijera Netanjahua i Redžepa Tajipa Erdogana počinju da urađaju plodom, što je vodilo otkazivanju turske podrške “flotili slobode” ovog leta.

U međuvremenu, izraelski ministar odbrane Ehud Barak navodno je tražio dodatnih 20 milijardi dolara američke pomoći, usled strateških nesigurnosti izazvanih sadašnjim potresima širom regiona.

BCBI: NATO intervencija u Libiji traje već duže od sto dana, pa ipak kraj konflikta se ne nazire.
Da li je politički status quo opcija koja dolazi u obzir za Alijansu?

Iako libijska kriza ulazi u svoj treći mesec bez nekog očiglednog kraja, ipak je malo verovatno da će Moamer al-Gadafi preživeti sve jače vojne udare NATO saveza na njegov režim koji se polako, ali sigurno raspada. Uprkos njegovim navodnim “zalihama” milijardi američkih dolara u kešu u kome plaća strane plaćenike i one koji su mu lojalni, Gadafijeva skoro potpuna međunarodna izolacija u kombinaciji sa sve žešćim udarima NATO iz vazduha ne može da se održi beskrajno dugo. Pored toga, parlament Francuske je nedavno doneo odluku da pojača svoju vojnu ulogu u Libiji, a predsednik Nikola Sarkozi je od samog početka dobar deo svog političkog kapitala uložio u promenu režima u Tripoliju. Francuski medijski izveštaji ukazuju na to da je Sarkozi izgleda počeo da snabdeva naoružanjem pobunjeničke snage kao deo napora da se poveća pritisak i opkoli Gadafi kroz iscrpljivanje njegovih sve manjih vojnih resursa. Uzimajući u obzir sve snažnije NATO udare i činjenicu da je Gadafi optužen pred Međunarodnim sudom pravde (ICC) za zločine protiv čovečnosti, pitanje koje se postavlja nije da li će on otići sa vlasti već pre kada će se to dogoditi. Osim toga, upravo zato što Gadafi ne može da čeka duže nego NATO i izbegne optužbe protiv čovečnosti, veoma je moguće da će ovaj diktator pregovarati o uslovima svog odlaska kako bi za uzvrat dobio imunitet za sebe, svoju porodicu i najbliže saradnike.

BCBI: Izgleda da je do sada samo mali broj zemalja regiona uspeo da zaobiđe velike političke potrese, jedna od njih je i Saudijska Arabija. Kako to objašnjavate? 

Kraljevina Maroko i Sultanat Oman su takođe izbegle značajnije političke poremećaje koje smo videli u čitavom regionu. Iako su vladari ove dve države apsolutni monarsi, u obe države su sprovedene značajne političke reforme i omogućene mnogobrojne slobode. Na primer u Omanu, sultan Kabos (Qabbos), za razliku od drugih autokrata u regionu, nije postavio svoga naslednika. Druge socio-ekonomske reforme, kao što su povećanje plata državnih službenika i otpuštanje onih koji su korumpirani ili modernizacija zemlje izgleda da su dobro prihvaćeni među stanovništvom. U Maroku kralj je dozvolio višestranačke izbore i liberalizovao je ekonomiju.

U Saudijskoj Arabiji, Kralj Abdullah uživa podršku moćnih verskih vođa. Ipak, nakon pobune koja je zahvatila čitav region ova zalivska monarhija je proširila svoje socijalne programe investirajući u njih milijarde dolara kako bi “kupila” socijalni mir. Ova strategija izgleda da je bila na delu i u većini zalivskih emirata. Odsustvo nemira u Kuvajtu može da se shvati kao rezultat Emirovih političkih reformi koje su preduzete ubrzo nakon Prvog zalivskog rata.

BCBI: Mnogi se pribojavaju da bi od novog poretka na Bliskom istoku najviše mogli da profitiraju radikalni islamisti. Šta Vi mislite o tome? 

Uprkos poznatoj radikalno-islamističkoj opoziciji tradicionalnim sunitsko-arapskim režimima, čini se da ekstremistička al-kaidina ideologija nije figurirala kao “kredibilna alternativa” postojećim sekularnim režimima. Kao dokaz “irelevantnosti” al-Kaide u Arapskom proleću možemo uzeti činjenicu da skoro niko od Arapa nije na ulicama osudio operaciju SAD u kojoj je eliminisan Osama Bin Laden. Iako al-Kaida i njene srodne grupe i dalje predstavljaju ozbiljnu pretnju koja ne sme da bude podcenjena, ekstremistička ideologija ove organizacije izgleda da ima veoma malo uticaja na pobunu širom Severne Afrike i Bliskog istoka.

To download english version of conversation in PDF file click here.