Razgovor Ivana Ejuba Kostića za hrvatski časopis Journal

Ivan Ejub Kostić

Tomislav Marković novinar i pisac iz Beograda razgovarao je sa Ivanom Ejubom Kostićem. Marković je jedan od osnivača i urednik Kulturno-propagandnog kompleta Beton i zamenik glavnog urednika portala XXZ magazin.

Studirali ste orijentalistiku, arapski jezik i književnost. Da li su te studije uticale na Vaše interesovanje za islam?

Da, završio sam Odsek za arapski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Međutim, moje interesovanje za islam je prethodilo studijama. Ja sam pre nego što sam upisao fakultet razvio snažnu ljubav prema duhovnom i kulturnom nasleđu islamske civilizacije. Zapravo, ja sam inicijalno želeo da upišem islamsku teologiju, a ne arapski jezik. Međutim u to doba, iz određenih privatnih razloga, to nije bilo izvodljivo pa sam se odlučio da upišem arapski jezik uprkos tome što nisam ni tada, kao ni sada, gajio značajniju ljubav prema jezicima i lingvistici. U tom trenutku sam smatrao da su studije arapskog jezika jedina opcija koja mi je omogućavala da ostanem bar na indirektan način u kontaktu sa islamskom kulturnom baštinom. Sa ove distance kada razmišljam o toj svojoj odluci mislim da je ona bila ispravna uprkos činjenici što su same studije imale značajne manjkavosti i minimalno su se doticale nesagledivog bogatstva islamske kulturno-duhovne baštine. No, tu prazninu sam popunjavao svojom znatiželjom i besomučnim čitanjem literature koja se ticala islamskih studija. Na tom putu mi je nesagledivo pomogao naš verovatno najznačajniji arabolog profesor dr Rade Božović, koji meni lično nije predavao jer je tada već bio u penziji, ali koga sam sticajem životnih okolnosti upoznao i s kojim sam proveo dane i dane u neizrecivo inspirativnim razgovorima o arapskom svetu, islamu, orijentalnoj književnosti, kao i mnogim drugim temama. 

No, da rezimiram, same studije možda nisu značajnije produbile moje znanje o islamu, ali su svakako razgalile žeđ da steknem nova znanja i da istrajem na putu duhovne spoznaje.            

Jednom prilikom ste rekli da je na Vaš životni put jako uticala knjiga Muhameda Asada Put u Meku koja je uticala i na mnoge druge ljude da se približe islamu. U čemu se ogledaju nesvakidašnja privlačnost i moć te knjige?

Apsolutno. Knjiga Muhameda Asada Put u Meku je knjiga koja mi je neizrecivo značila. Ona mi je na fascinantan način približila ideju o jedinstvu svega stvorenoga, to jest, svepotonazor koji se ogleda u činjenici da sve na svetu ima jedan jedini Izvor. Inače, ovu knjigu sam kao poklon dobio od meni izuzetno drage prijateljice iz Sarajeva, koja je nedavno preselila (umrla) kao veoma mlada osoba zbog čega ova knjiga danas ima još značajnije mesto u mom životu. Ali ne samo mesto, već me je ona osim onim napisanim u knjizi, posledicom navedene nesrećne okolnosti, naučila i još jednoj snažnoj poruci, a to je da apsolutno sve u životu ima svoj Smisao i da se njime moramo uvek voditi u našim životima. Posebno u današnje vreme kada nas uče da je “vreme novac”, svojevrsnoj mamonovskoj ideji, kojoj se moramo odupreti upravo s najdubljim uverenjem da je “vreme Smisao”, a ne novac.              

Odrastali ste u specifičnom okruženju, Vaša majka je Stanislava Pešić, čuvena pozorišna i televizijska glumica i aktivna učesnica antiratnog pokreta, a Vaša tetka je Vesna Pešić koja je vodila Građanski savez Srbije, jedinu istinski antinacionalističku partiju u Srbiji. Kako je to slobodoumno i tolerantno okruženje koje je pružalo otpor zločinačkom Miloševićevom režimu uticalo na Vas i na Vaše intelektualno formiranje? 

Prvo želim da Vam se istinski zahvalim na tome što ste u Vašem pitanju istakli da je moja majka, Stanislava Pešić, bila i aktivna učesnica antiratnog pokreta. Danas, kada se o njoj govori najčešće se njen politički angažman i impozantna glumačka karijera potpuno prenebregavaju, a ističu se u prvi plan njena „lepota“ i „stil“ što Vam nepogrešivo govori u kakvom vremenu živimo i koje su vrednosti danas najvažnije ljudima. No, da se vratim Vašem pitanju. Da, ja sam odrastao u okruženju gde se istinski negovala pluralnost mišljenja, pri čemu sam tokom odrastanja veoma često bio u društvu prijatelja mojih roditelja koji su prevashodno pripadali anti-nacionalističkom krugu. Mada, ni to nije bilo tako crno-belo, jer postojao je i i značajan broj onih koji su u Miloševiću videli svog lidera i poveli se za nacionalističkom histerijom. Zbog toga su raskidana dugogodišnja prijateljstva, pa čak i kumstva. Mnogi od (najbližih) prijatelja moje majke se nisu libili da je najstrašnije vređaju, pljunu na ulici, pa čak da joj prete i smrću jer su je smatrali „domaćim izdajnikom i stranim plaćenikom“. Pošto sam bio veoma vezan za svoju majku provodio sam izuzetno mnogo vremena sa njom i sećam se nekolicine izuetno neprijatnih incidenata. Nju je to sve izuzetno pogađalo, ta metamorfoza du juče bliskih prijatelja u nacionaliste žedne ljudske krvi. Dragoceno svedočanstvo tog vremena i podaci o mnogorbnojnim razočarenjima upravo mogu da se nađu u knjizi moje majke Devetnaest društvenih igara koju je izdao Beogradski krug 1997. godine. Inače iz današnje perspektive je izuzetno zanimljivo i to kako su se protokom vremena neki od najostrašćenijih nacionalista i kultur-rasista iz tog doba pretvorili u najzagriženije zastupnike „liberalnih“ vrednosti, „evro integracija“ i zagovornike „ljudskih prava“. 

Razlog zbog čega sam možda naizgled napravio digresiju od postavljenog pitanje jeste taj što duboko smatram da osim okruženja u kome sam neposredno odrastao i koje je svakako nesagledivo pozitivno uticalo na mene, usadivši u mene ljubav, empatiju, sabornost i slavljenje različitosti, da su isto tako i sve ove mračne okolnosti i razočarenja koje sam naveo uticale da u svom razumevanju sveta postanem može se reći beskompromisan, a možda za neke i „radikalan“ u svojim uverenjima. Jer, za mene ne postoji nešto „između“, već postoje samo Pravda i nepravda. Zbog toga, se u svom životu čuvam svih onih koji nisu čitavim svojim bićem na strani Pravde i koji su spremni na „kompromise“ i „kohabitacije“. 

Na kaju odgovora na ovo Vaše pitanje posebno želim da istaknem i ulogu moje tetke, Vesne Pešić, koju ste takođe pomenuli. Ona je na mene ostavila nesaglediv uticaj, posebno zbog činjenice da je nakon smrti moje majke ona odigrala krucijalnu ulogu u mom odrastanju i formiranju. Osim toga, od nje sam toliko toga naučio, dok su njeni stavovi, energija, beskompromisni aktivizam i čitota duha za mene uvek bili, i ostaće, nepresušno vrelo inspiracije.          

Kod nas se gleda nerado na iskustvo konvertitstva, što je paradoksalno, s obzirom da živimo u hrišćanskoj kulturi koja počiva na znamenitom preobraćenju apostola Pavla na putu u Damask. Primeri kakav je, recimo, Čedomil Veljačić koji je postao budistički monah i mislilac smatraju se ekscesima i izuzecima. Zar preobraćenje ne bi trebalo da bude mnogo češća pojava, kao integralni deo traganja svakog pojedinca za sopstvenim životnim putem? Umesto takvog stava imamo netrpeljivost prema svakome ko ne ostane veran običajima zajednice u kojoj se obreo slučajnošću rođenja. Zar ne bi trebalo osuđivati nekritički odnos prema vlastitoj zajednici, ostajanje u običajnosti po inerciji, bez ikakvog promišljanja, a ne lično duhovno i intelektualno traganje koje ponekad za posledicu ima i iskustvo konvertitstva?

Što se mene lično tiče ja ne osuđujem nikoga. Ni one koje odlučuju da po automatizmu preuzmu religiju, tradiciju i kuluturu u kojoj su rođeni, kao ni one koji to ne učine. Međutim, u Vašem pitanju postoji jedna veoma važna i tačna opservacija da društvima na Balkanu vlada „netrpeljivost prema svakome ko ne ostane veran običajima zajednice u kojoj se obreo slučajnošću rođenja“. Netrpeljivost o kojoj govorite veoma često poprima iracionalne, patološke, razmere. Razlog za tako nešto je što su religija, tradicija i kultura na ovim prostorima ideologizirani instrumenti u rukama kleptokratskih elita. Političke elite o kojima govorim su tokom 20. veka pokazale da su spremne da zarad svojih mračnih ciljeva i ideologija kao i ličnih koristi izvrše masovne pokolje Drugih, svih onih koji se ne uklapaju u njihove slike sveta. Usled ove činjenice ovi ljudi nemaju apsolutno nikakvu mogućnost za duhovni rast i spoznaju. Njihove duše se nalaze u mizernom, čemernom stanju, okovane mržnjom, koje se pri tome vode najnižim strastima. Nažalost, ove kleptokratske horde danas gospodare svim polugama obrazovanja i informisanja preko kojih dalje šire svoje izvitoperene slike sveta. Pogledajte samo analize udžbenika za osnovne škole koje su rađene u državama bivše Jugoslavije. To je apsolutni mrak. Kako da očekujemo da dođe do prihvatanja Drugog ako se deci od najmanjih nogu plasira da je različitost zlo. To je nemoguće. 

Dobar deo istorije srpske države obeležen je neprijateljskim odnosom prema islamu, a u nacionalističkim narativima koji dominiraju društvom musliman je pretvoren u figuru neprijatelja. Kao posledicu velikosrpskog narativa imali smo etnička čišćenja, proterivanja, uništavanje islamske kulture, spaljivanje gradskih kvartova i sela još od od XIX veka, a sve je kulminiralo u genocidu i ratnim zločinima 1990-ih godina XX veka. Gde je izlaz iz ovog dominantnog narativa? Da li će u Srbiji islam ikada biti prihvaćen kao legitimni deo istorijskog, religijskog i kulturnog nasleđa?

Nažalost mislim da je odgovor na to pitanje negativan. Posledicom Kosovskog mita srpski nacionalni identitet u svom temelju ima uklesanu netrpeljivost spram muslimana, to jest Turčina, koji je u u narodu tokom vekova poistovećen sa Južnim Slovenima islamske veroispovesti. Mislim da nam je za to najbolji dokaz činjenica da se danas u Srbiji na vlasti nalazi čovek koji je urlao sa skuptšinske govornice da će za jednog Srbina biti ubijeno 100 muslimana. Takođe, ne smemo zaboraviti – u vreme dok je Sarajevo bilo pod opsadom i njegovu „ekskurziju“ po Trebeviću kada se vozikao u džipu sa lobanjom ubijenog Bošnjaka na haubi sa tada svojim gazdom, četničkim vojvodom, inače presuđenim ratnim zločincem Vojislavom Šešeljom. Isto tako, to je osoba koja je 2007. godine preko imena ulice Zorana Đinđića lepila plakate najvećeg balkanskog krvnika Ratka Mladića čoveka koji je osuđen za genocid nad muslimanima Bosne i Hercegovine. Kada ovako navedemo samo tri crtice iz života ovog bezočnog ultra-nacionaliste jasno je da bi čovek poput njega u svakoj normalnoj državi morao biti u zatvoru, a ne na čelu države. Međutim, u Srbiji je nacionalistička ideologija, koja se proteže još od vremena Vuka Karadžića i njegovog rada Srbi svi i svuda iz 1836. godine, zatim Ilije Garašanina, Vase Čubrilovića, pa Srpskog kulturnog kluba, četničkog ideologa Moljevića i memoranduma SANU-a, dominantna politička ideja. U konstrukciji muslimana kao ultimativnog Drugog ogromnu ulogu je odigrala i Srpska pravoslavna crkva. Zbog svega navedenog smatram da su veoma mali izgledi da se islam i muslimani prihvate kao deo istorijskog i kulturnog, a kamoli religijskog nasleđa Srbije.

Izlaz iz ovakve situacije vidim jedino u afirmaciji države ustanovljene na građanskim principima. Duboko sam ubeđen da je danas društveno-politički angažman na osnovama građanske ideje potrebniji nego ikada. Posebno mislim da je od krucijalnog značaja delovati što je više moguće prekogranično, ne sa ciljem uspostave nekakvog novog vida „bratstva i jedinstva“, već jedinstva građana regiona koji će se međusobno pomagati u tome da se države regiona temeljno reformišu u pravcu pluralnih, otvorenih društava kojima neće vladati korumpirane nacionalističke klike.    

Kako gledate na današnji položaj muslimana u Srbiji i regionu?

Kada se u obzir uzmu sve okolnosti o kojima smo do sada razgovarali logično je da se muslimani u Srbiji danas nalaze u izuzetno lošem položaju. No, da ne bude da kritikujemo samo srpsku nacionalnu ideju i državu važno je istaći da veliku odgovornost za katastrofalan položaj muslimana u Srbiji snose i pojedini muslimani, pre svega lideri nacionalno-etničkih političkih partija Albanaca i Bošnjaka u kojima vladaju nesaglediv nepotizam i retrogradne reakcionarne ideje. Takođe, ove stranke, posebno u slučaju Bošnjaka, su kidnapovale Islamske zajednice koje su pretvorili u privatne partijske ispostave kako bi ostvarili politički uticaj među muslimanima. Džuma, obavezna molitva petkom, je savršena prilika za „besplatan“ marketing i promociju partikularnih političkih interesa partijskih moćnika. Zbog toga Islamske zajednice su danas postale privatizovane nacionalno-etničke institucije koje su se u potpunosti udaljile od njihove misije pronošenja Božje reči i brige za vernike.      

Čini se da su i u Srbiji i u čitavom regionu u najgorem i najugroženijem položaju Romi muslimani. Kao da na njih gotovo niko ne obraća pažnju, već je sistemska diskriminacija jedino sa čim se svakodnevno suočavaju.

U poslednje dve godine sam intenzivno radio na dva projekta koja su se bavila položajem muslimana Roma, Aškalija i Egipćana u regionu. Ono u šta sam imao prilike da se uverim tokom rada na njima jeste da se ove tri grupe bez sumnje nalaze u najtežem društvenom, političkom i ekonomskom položaju od svih muslimana na Zapadnom Balkanu. Prpiadnici ove tri grupe veoma često trpe „duplu diskriminaciju“, jednu na osnovu boje kože, a drugu na osnovama religijske pripadnosti. Takođe, ono što je važno naglasiti jeste da preko analize ove tri grupe jasno može da se uoči i stepen rasizma kod muslimana. Jer, položaj Roma, Aškalija i Egipćana muslimana je veoma često gori u predominantno muslimanskim sredinama nego u nemuslimanskim. Osim toga, oficijalne Islamske zajednice apsolutno ne mare za edukativno-prosvetni ili bilo koji drugi rad sa ove tri grupe. Jedino kada ih se možda sete jeste u vreme predizbornih kampanja kada se sjate u njihova naselja s gomilom lažnih obećanja, s ciljem obezbeđivanja neophodnih glasova političkim partijama s kojima sarađuju.       

Osnovali ste Balkanski centar za Bliski Istok sa ciljem okupljanja mladih istraživača koji bi svojim naučnim radom uticali na drugačije, objektivnije i realnije sagledavanje Bliskog istoka, islama i osmanskog nasleđa na našim prostorima. Koliko ste do sada uspeli u svojoj nameri, s obzirom na uvrežene predrasude koje u našem društvu vladaju prema navedenim temama? Da li Vaš rad nailazi na otpore i nerazumevanje?

Balkanski centar za Bliski istok ima prvenstveno za cilj da građanima Zapadnog Balkana približi nesaglediva bogatstva bliskoistočnih kultura koje su vekovima bile u veoma živoj interakciji sa stanovnicima naših prostora. U Srbiji je malo ko svestan da su njihovi preci duže bili sugrađani u okviru istog Carstva sa stanovnicima Damaska, Istanbula, Meke, Bagdada, nego sa bilo kojim evropskim gradom. Čak, ako govorimo o Srbiji, Kosovu, Makedoniji pa i Bosni i Hercegovini, oni su duže bili u sastavnom delu Osmanskog carstva nego što su svoju sudbinu delili u istoj državi sa drugim Južnim Slovenima poput Hrvata i Slovenaca. Naravno, ove činjenice nisu ni malo prijatne apsolutnoj većini naše intelektualne elite. Među nacionalno orijentisanim intelektualcima u Srbiji Osmansko carstvo je doživljeno kao strani element, varvarska okupatorska sila koja je odgovorna za pokušaj „ubistva“ srpstva i hrišćanstva na ovim prostorima. No, u isto vreme i liberalno-levo orijentisani intelektualci seju snažne orijentalističke stereotipe o Osmanskom carstvu kao nazadnoj, retrogradnoj imperijalnoj sili koja je odgovorna za zaostajanje ovog regiona za Evropom. Zbog njihovog submisivnog oblika evrofilstva kod ovih intelektualaca se razvio snažan auto-orijentalizam koji se manifestuje u nastojanjima da se Balkan po svaku cenu „deorijentalizuje“, iliti, što bi jedan moj nekadašnji dragi prijatelj rekao da se „odbace previše slatke tulumbe i baklave zarad kremastih bečkih torti“. Naravno, i jedan i drugi stav je oblik „akademskog populizma“ jer nisu utemeljeni u istorijskim činjenicama.  

Pokrenuli ste Algoritam, portal za savremenu islamsku misao i kulturu, gde radite kao urednik. Ako se ne varam, to je prvi portal kod nas koji se bavi savremenim tokovima islamske misli. Šta vas je ponukalo na pokretanje portala i kakvi su vam dalji planovi?

Da, pre dve godine je pokrenut „Algoritam“ portal za savremenu islamsku misao i kulturu. To je bez sumnje prvi portal ove vrste na bosansko-hrvatskom-srpskom jeziku. Ono što ovaj portal čini posebnim jeste to da se na njemu publikuju striktno stvari koje se tiču islamskih studija i muslimana, a nikako sadržaji koji se predstavljaju kao „islamski“ a u stvari su nacionalno-etničkog karaktera i zbog čega su u apsolutnoj suprotnosti sa anti-tribalističkom kuranskom porukom. Nažalost, mnogi sajtovi i portali u našem regionu svojim čitaocima populistički plasiraju nacionalno-etnički sadržaj koji predstavljaju kao „islamski“. Ovakav postupak samo produbljuje sveprisutnu nacionalizaciju islamske poruke na Balkanu što u budućnosti može da ima nesagledive posledice. Takođe, tekstovi koji se objavljuju na „Algoritmu“ su isključivo akademske prirode i svaki od njih prolazi dvostruku recenziju pre nego što mogu da budu publikovani na sajtu. Ove godine smo pokrenuli i englesku stranicu na kojoj ćemo da pokušamo da istraživačima iz sveta ponudimo sadržaj preko koga će moći bolje da se upoznaju sa islamom na Balkanu i balkanskim muslimanima. Takođe, u nekoj daljoj budućnosti bi voleli da pokrenemo i video kanal kao i podkastove, ali u tome ne želimo da žurimo, jer smatramo da je važno da se prvo sam “Algoritam” stabilizuje jer nažalost nije ni malo lako naći domaće autore, kao i prevode koji se zaista isključivo bave islamskim studijama.     

U sklopu izdavačke delatnosti Balkanskog centra za Bliski istok objavili ste niz knjiga, a najnovija je zbornik Savremena islamska misao. Da li biste mogli da nam kažete nešto više o konceptu hrestomatije, različitim strujama islamske misli i misliocima koji su u knjizi zastupljeni?

Da, Balkanski centar za Bliski istok u saradnji sa Centrom za napredne studije iz Sarajeva se zaista trudi da koliko god je to moguće učini dostupnim literaturu koja se bavi islamskim studijama i islamom na Balkanu. Konkretno hrestomatija Savremena islamska misao koju sam priredio je svakako prva knjiga na srpskom jeziku koja je obuhvatila preko 30 najznačajnijih islamskih mislilaca. U knjizi se nalaze radovi imama Hasana el-Bane osnivača Muslimanske braće, prof. dr Tarika Ramadana, dr Ahmeta Davutoglua, šejha Jusufa el-Karadavija, Sejida Hoseina Nasra, šejha Rašida el-Ganušija, Abu-’l-Ale Mevdudija, Fazlura Rahmana, Hasana Hanafija, Zijaudina Sardara, Ismaila el-Farukija, Šuruk Naguib, Amine Vadud, Azize el-Hibri, Fethija Osmna, kao i mnogih drugih. Hrestomatija, ima više od 500 strana i pokriva široki spektar oblasti društvenih nauka i teorija poput: političke nauke, prava, etike, filozofije, teorije roda, teorije društvenih pokreta, kao i pitanja odnosa islamske civilizacije i Zapada. 

U knjizi ste predstavili mislioce koji su radili na očuvanju autentičnosti islamske misli, suprotstavljajući se kulturnoj kolonizaciji koja dolazi iz zapadnih zemalja. Da li planirate da nastavite sa predstavljanjem savremenih islamskih mislilaca, sekularnih ili onih šiitskog usmerenja?  

Ne. Mislim da postoji već značajan broj prevedenih knjiga onih muslimanskih autora koji se vode sekularnim idejama i promovišu modernost onako kako je ona doživljena na Zapadu. Ovi autori po mom dubokom uverenju predstavljaju produženu ruku kolonizatorskih aspiracija „globalnog severa“. Danas se kolonizacija osim naravno na ekonomskom nivou najviše sprovodi upravo putem epistemološkog i vrednosnog podčinjavanja.
S druge strane, šiitska misao je zaista prebogata sjajnim islamskim misliocima koji su na mene lično ostavili ogromnog uticaja poput Ali Šarijatija, šehida Murteze Mutaharija i naravno Ruholaha Homeinija. Nadam se da ćemo u budućnosti imati mogućnosti da publikujemo i radove ovih grandioznih mislilaca koji su nesagledivo doprineli savremenoj islamskoj misli.  

Kako komentarišete nedavnu izjavu predsednika Francuske Emanuela Makrona o BiH kao „paklenoj mašini koja otkucava uz Hrvatsku i koja je suočena s problemom povratka džihadista”? Pogotovo ako znamo da ta izjava i nema baš mnogo veze sa činjenicama.

Ja sam u nekoliko navrata pisao o Francuskoj spoljnoj politici i o mnogostrukim nedoslednostima koje se odnose na unutrašnju politiku ove države koja bi trebalo da je zasnovana na idejama „jednakosti, bratstva i slobode“. Mislim da Makron zaista ima pregršt problema u svojoj državi glede muslimana. Ima sjajna knjiga Ayhana Kaye Islam, migracija i integracija: Doba sekuritizacije u kojoj autor nedvosmisleno dokazuje do koje mere su muslimani u Francuskoj neintegrisani na mnogostrukim nivoima. Francuska po ovom pitanju daleko zaostaje za drugim evropskim državama poput Nemačke, Britanije i Holandije. Upravo iz ovih razloga je broj francuskih građana koji su otišli u Srijiju među najvećim. Osim toga, Francuska je pored Sjedinjenih Američkih Država glavni izvoznik oružija Saudijskoj Arabiji, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Egiptu, državama koje su danas jedne od najmračnijih autokratija koje seju smrt po čitavom Bliskom istoku. Kada se sve navedeno uzme u obzir mislim da je izjava predsednika Makrona svojevrsna drskost i cinizam, ali nažalost ne i nešto što bi trebalo da nas iznenadi.   

Svedoci smo paradoksalne situacije – 1,5 milijarda muslimana širom sveta gnuša se tzv. islamskih terorista, a istovremeno se na Zapadu širi islamofobija u čijem temelju leži upravo poistovećivanje islama sa terorizmom. Koliko su ti stereotipi snažno ukorenjeni pokazuje i sam pojam „islamski terorizam“ koji je besmislen, jer terorizam nikako ne može biti islamski.  

Već duže vreme se najznačajniji i najsvetiji islamski termini dovode u vezu sa nekim vidom izopačenosti. Za to može da nam kao odličan primer posluži i termin „džihad“ koji je u islamskom učenju jedan od najplemenitijih i najduhovnijih pojmova. Međutim, on je danas putem medijske propagande poistovećen sa delovanjem šake paramilitarnih fanatika i plaćenika koji su posledicom strahovito nasilne i pogrešne politike zapadnih zemalja na Bliskom istoku skliznuli u radikalizam. Na isti način se sekuritizuje i problematizuje i hidžab koji se poistovećuje sa opresijom žena i posmatra kao vid retrogradnosti. Isto tako, i floskula na koju ste Vi u Vašem pitanju referirali se konstantno, s predumišljajem koristi u medijskoj i (kvazi) akademskoj sferi kako bi se islam i muslimani predstavili kao pretnja s kojom Zapad mora da se obračuna.   

Poslednjih godina, pogotovo otkad su počele masovne migracije, svedoci smo jačanja narativa o „hrišćanskoj Evropi“ i „odbrani hrišćanskih vrednosti“. Viktor Orban je jednom prilikom izjavio da su Poljska i Mađarska u „javnoj zaveri da Evropa ostane zasnovana na hrišćanskim vrednostima“. Tu je reč o nekom čudnom hrišćanstvu koje se očigledno ne zasniva na Hristovoj zapovesti „Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe“, već na netrpeljivosti prema bližnjima koji pripadaju drugim konfesijama. U tezi o „hrišćanskoj Evropi“ ima čak i nečeg komičnog, budući da na tlu Evrope živi na desetine miliona muslimana. Ima li Evropa snage da prihvati različitosti i da kao svoje nasleđe prihvati i druge religije?

Ovo pitanje je izuzetno komplikovano. I ono prevazilazi svakako prostor koji nam je garantovan za ovaj naš razgovor. Vi ste u Vašem pitanju ispravno ukazali na one snage koji se pozivaju na Evropu kao bastion hrišćanstva koja je pod udarom islama i “najezde muslimana“. Međutim, voleo bih da istaknem da mnogi od desničarskih partija uopšte ne nastupaju iz pozicija iz kojih nastupaju na primer poljski klero-nacionalisti koje ste pomenuli. Već sasvim suprotno! Oni nastupaju sa pozicija radikalnog, ekstremnog, prosvetiteljskog evropocentrizma zasnovanog na idejama o univerzalnosti evropskih vrednosti. Ovim narativom se vode ličnosti poput Marin Le Pen u Francuskoj ili Gert Vajlders u Holandiji. Oni se u svojim govorima i nastupima uopšte ne pozivaju na hrišćansku Evropu, već na vrednosti sekularne prosvetiteljske Evrope i radikalnog individualizma. Zbog ove činjenice mislim da pred Evropom predstoji veoma značajan period unutrašnjeg preispitivanja i katarze koju ona nikada nije proživela a koja se tiče odgovornosti za mnogobrojne pokolje i genocide koji su počinjeni u ime prosvetiteljskog kvazi-univerzalističkog „civilizatorskog“ i „emancipatorskog“ projekta. Bez tog suočavanja Evropa će ostati suštinski zaglavljena u eksluzivističkom razumevaju sveta koji veoma lako može da proizvede nove oblike nacističkih i fašističkih politika.     

Ideje koje su dovele do genocida u Srebrenici, masovnih etničkih čišćenja i ratnih zločina nad muslimanima – i dalje su žive i zdrave, a njihovi zagovornici uživaju veliki ugled u srpskom društvu, kako u intelektualnim tako i u političkim sferama. Na vlasti su isti ljudi koji su devedesetih učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu, a na intelektualnoj sceni su i dalji neprikosnoveni oni koji su kreirali ideologiju krvi i tla. Kako u tom kontekstu izgleda baviti se islamom, osmanskim nasleđem i savremenim tokovima islamske misli? Reklo bi se da živite i radite u neprijateljskom okruženju. 

Hvala Vam na ovom pitanju jer često nisam siguran da su ljudi u regionu svesni težine zadatka s kojim se mi ovde u Srbiji suočavamo. Nacionalistički orijentisana inteligencija je zaista sveprisutna i ona je bez sumnje „dominantna elita“. Usled čega su uslovi za rad u Srbiji izuzetno otežani, skoro sva vrata su zatvorena. No, kada ovo kažem ne želim da aboliram ni one snage koje su kvazi-liberalne i tobože građanske orijentacije, a koje su u svojoj suštini takođe nacionalističke. Sjajna istoričarka Olivera Milosavljević u svojoj izuzetno dragocenoj knjizi U tradiciji nacionalizma: ili stereotipi sprskih intelektualaca XX veka o ‘nama’ i ‘drugima’ citira Ljubomira Tadića, oca doskorašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića i jednog od ideologa Deomkratske stranke,  koji kaže u jednom svom intervjuu s početka 90tih: „sve opozicione partije u Srbije sem UJDI-a bliske su stavu da srpski narod treba da živi u jednoj državi“ i da se „nikada ne možemo odreći fundamentalnog cilja da se 200 godina borbe srpskog naroda za oslobođenje i ujedinjenje pobriše gumom i da se kaže – mi se odričemo velike Srbije, ne, to ne može“. Mislim da ovaj citat savršeno dočarava političku realnost Srbije koja je ovde dominantna već vek i po. I ona ne bi trebalo da bude samo duboko uznemirujuća za građane Srbije već i za sve druge građane u regionu. Upravo zbog ovoga sam u nekom od prethodnih odgovora napomenuo da je od krucijalne važnosti saradnja istinskih progresivnih snaga čitavog regiona jer jedino na taj način istinski anti-nacionalistički glasovi mogu da se čuju. Uzmimo kao primer ovaj naš razgovor. Da li bi on mogao da bude publikovan u bilo kojim srpskim „mejnstrim“ novinama? Apsolutno ne, ali može biti publikovan u Bosni i Hercegovini ili Hrvatskoj i na taj način on može da stigne i do nekih ljudi u Srbiji. Isto tako alternativni glasovi iz Hrvatske i Bosne mogu da se uvek nadaju pomoći svojih saboraca iz Srbije.     

Razgovor je izvorno objavljen u časopisu Journal, Zagreb, novembar/decembar 2019, broj 222-225, str. 40-47.