Mubarak je pao – idemo dalje !

Piše: Ivan Ejub Kostić

“Ovo je samo početak ! Mi imamo listu zahteva i borba nije gotova. Otarasili smo se Mubaraka, ali sada je vreme da se otarasimo i Mubarakove diktature.”

Ovu su reči Hosama el-Hamalavija, popularnog mladog egipatskog aktiviste i blogera, nakon obaranja Mubaraka sa vlasti. Njegove reči, uprkos velikom slavlju širom Egipta, najpreciznije dočaravaju sadašnji trenutak u kome se Egipat nalazi. Trenutno, odlazak Mubaraka sa vlasti suštinski ne predstavlja još uvek ništa sve dok se mračna vladavina vojske, državne bezbednosti i policije potpuno ne razmontira i ne ukloni.

Pritisak opozicije mora da se nastavi, jer je sasvim sigurno da će vojska oličena u “čoveku mučitelju”, Omeru Sulejmaniju, pokušati i ovaj put da se dokopa vlasti, što bi bilo fatalno po Egipat i ostale bliskoistočne zemlje. Isto tako, ono što je važno, jeste da opozicija postigne saglasnost oko prelaznog perioda i mnogobrojnih tačaka koje se tiču korenitih ustavnih promena, kako bi se omogućilo da se što pre održe fer i pošteni izbori. Ustav koji je do sada bio na snazi i koji je pružao legitimitet Mubarakvoj tridesetogodišnjoj diktaturi mora da bude zamenjen novim – što je pre moguće. Egiptu predstoji veoma težak i delikatan period u kome ni malo neće biti lako slomiti vojnu mašineriju koja je razrađena skoro do savršenstva. Optimizam i slavlje koji vladaju Egiptom su naravno razumljivi, ali s druge strane nikako ne sme da se dozvoli da dođe do opijenosti opozicionih lidera, aktivista i čitavog naroda ovom, svakako, nemalom pobedom u pravcu demokratskog Egipta, jer kako narodna poslovica kaže – đavo nikad ne spava! Za razliku od Tunisa, koji nažalost nema jasnog lidera koji bi mogao da stane na čelo nove vlade, Egipat ima tu sreću da može da bira između velikog broja dugogodišnjih boraca protiv Mubarakovog autokratskog režima. Široka lepeza egipatskih boraca za slobodu kreće se od krajnjih levičara marksista do islamskih tradicionalista.

Što se tiče predsedničkih izbora koji će se održati u septembru slika je manje više jasna. Iz redova opozicije najverovatnije će se kandidovati Mohamed el-Baradei, Amr Musa i Ajman Nur. Od ova tri pomenuta kandidata najveću popularnost kod Egipćana uživa Amr Musa koji je poslednjih deset godina sekretar Arapske lige. Svojoj popularnosti kod Egipćana pre svega može da zahvali svojim populističkim i kritičkim stavovima prema SAD i Izraelu. U slučaju Amr Muse ono što se ne sme zaboraviti, jeste da je Musa bio deset godina ministar inostranih poslova u Mubarakovoj vladi. Takođe, Musa je veoma ambivalentna ličnost (jedno priča, drugo radi), tako da je pitanje koliko je on zaista neko ko će doneti korenite reforme Egiptu, a ne samo kozmetičke promene.

S druge strane nalaze se Ajman Nur i Mohamed el-Baradei. Ajman Nur je bio protivkandidat Hosniju Mubaraku na predsedničkim izborima 2005. godine. Dva puta je hapšen, malo pre i odmah nakon održanih izbora 2005. U zatvoru je proveo preko četiri godine. Vođa je liberalno demokratski orjentisane Partije sutrašnjice, koja stavlja snažan akcenat na ljudska prava i ustavne reforme. Njegova prednost u odnosu na Baradeja, jeste što ga mnogi veoma cene zbog dugogodišnje beskompromisne borbe protiv Mubaraka, dok mu je minus to što je tokom poslednjih pet godina konstantno satanizovan od strane državnih medija, a i postavlja se pitanje da li je Egipat spreman na toliko liberalno demokratski orijentisanog predsednika u ovom trenutku.

Za razliku od Nura, Muhamed el-Baradei je nova figura na egipatskoj političkoj sceni. Poseduje impresivnu biografiju i nije kompromitovan od strane medija. Za kratko vreme je uspeo da stekne, sa svojim Nacionalnim savezom za promene, veoma veliku popularnost naročito među mladim prodemokratskim Egipćanima. Baradei takođe ima jedan minus, a to je da mnogi, prevenstveno tradicionalističko orijentisani Egipćani, na njega gledaju kao na “strani element” zbog njegovog višedecenijskog boravka van Egipta.

Pored ove trojice najverovatnijih kandidata nikako se ne sme prerano otpisati Mubarakova Nacionalno demokratska partija, koju će na izborima najverovatnije predvoditi ili “ozloglašeni” Omar Sulejmani ili sadašnji premijer Ahmed Šafik. Takođe, mnogi spominju i mogućnost kandidature sedamdesetpetogodišnjeg feldmaršala Mohameda Tantavija koje je trenutno predsednik Vrhovnog vojnog saveta i koji predstavlja državu do izbora.

Kao što može da se primeti postoji veliki broj potencijalnih kandidata. Na konačnog pobednika ,ako dođe do regularnih izbora u Egiptu, uticaće mnogobrojni faktori : spoljašnji pritisk (pre svega uticaj SAD), pozicija uleme (islamski bogoslovi), sve brojniji i bolje organizovani omladinski pokreti (najbolji primer pokret 6. april), mnogobrojni sindikati i veoma popularni aktivisti koji vrše veliki uticaj na mlade putem fejsbuka i tvitera, itd.

U svakom slučaju ono što je sigurno, jeste da se Egipat nalazi na potencijalnoj istorijskoj prekretnici. Ovu šansu koja mu se ukazala, Egipat ne sme da propusti. I za kraj, ono što je možda i najvažnije, Egipat predstavlja – i uvek je predstavljao – ključ za čitav arapski svet. Ako bi u Egiptu uspela da pobedi demokratija, ona bi mogla da postane vrednost kojoj bi sve druge arapske države širom Bliskog istoka počele da teže. Kao što je krajem 19. i početkom 20. veka inspirisao skoro sve zemlje Bliskog istoka na islamski preporod i panislamizam i kasnije polovinom 20. veka sa Naserom afirmisao ideju panarabizma, isto tako je i sada Egipat u poziciji da postavi nove standarde, ovog puta demokratske, ostalim državama Bliskog istoka i Magreba.

Tekst je originalno objavljen na sajtu www.peščanik.net 15.02.2011