Egipat – revolucija u prekidu

Piše: Ivan Ejub Kostić

U kontekstu skorašnjih sektaških sukoba u Kairu sve češće se s pravom postavlja pitanje – da li je Egipat na pravom putu ka demokratskoj tranziciji?

Nakon što je Mubarak otišao sa vlasti, visoki vojni savet je preuzeo upravljanje državom i obavezao se da će je zastupati dok se ne postigne dogovor o ustavnim promenama, kako bi se omogućilo raspisivanje regularnih izbora. Nakon Mubarakovog pada, mnogi su upozoravali na moguće posledice ako dođe do suspenzije civilne vlasti i njenog preuzimanja od strane vojnog vrha. Isticala se bojazan da će se time stvoriti prostor za novi manevar vojne diktature, koja je u Egiptu na vlasti već 60 godina. Nažalost, stiče se utisak da je manevar vojske u potpunosti uspeo.

Vrhovni vojni savet i Muslimanska braća uspeli su da proguraju predlog ustavnih amandmana na referendumu 19. marta. Amandmani su podneseni na postojeći ustav iz 1971. godine, uz pomoć koga je Mubarak suvereno vladao 30 godina. Na glasanje 19. marta izašlo je 41% Egipćana (što je za Egipat veliki procenat izlaznosti). Za podnesene amandmane je glasalo 77% glasača, dok je protiv bilo 22% građana. Usvojeni amandmani – ima ih samo devet! – nisu prošli javnu debatu i raspravu, a takođe ni izbliza nije postignuta saglasnost svih političkih i društvenih činilaca u državi po pitanju njihovog obima i sadržine. Da apsurd bude potpun, ustavni odbor koji je bio zadužen da predloži amandmane bio je sastavljen od strane samog vojnog vrha. Tako predloženi amandmani, koji su se prvenstveno ticali izbornih propisa i predsedničkih ovlašćenja, nisu doneli značajne izmene, sem da se sada ustavom jasno limitira trajanje predsedničkog mandata. Sam referendum je pratila visoka tenzija. S jedne strane su se nalazila Muslimanska braća i tada još aktivna Nacionalna demokratska partija, a sa druge mnogobrojne nevladine organizacije za ljudska prava, omladinski pokreti, sindikati i nezavisni kandidati (pre svih Amr Musa i Mohamed Baradei), koji su zajedno bezuspešno pozivali da se glasanje o amandmanima obustavi ili odloži.

Posle objavljivanja rezultata referenduma, vojska je ubrzo opet počela da se ponaša represivno. Krenuli su žestoki pritisci na medije zabranama da se bilo šta kritički piše o vojsci. Polovinom aprila uhapšen je i prvi bloger, dvadesetpetogodišnji Malik Nabil. Sud ga je, bez njegovog advokata u sudnici, osudio na tri godine zatvora zbog – povrede ugleda i časti vojske. U drugoj polovini aprila, vojska je ratifikovala kontroverzni zakon, po kojem se sve buduće demonstracije smatraju kriminalnim aktom, a pre samo nekoliko dana usvojen je i katastrofalni zakon o “političkim pravima”. Uporedo sa ovom kontraofanzivom, svesna da mora nešto da učini i kako bi zadovoljila demonstrante, vojska je uhapsila Mubarakove sinove Gamala i Alu, dok je sud doneo odluku o pokretanju postupka protiv Hosnija Mubaraka i o raspuštanju NDP-a. Što se tiče NDP-a, važno je naglasiti da, iako je NDP raspuštena, njenim zvaničnicima nije zabranjeno osnivanje nove stranke, što je odmah nakon presude i najavljeno. Tako ovi potezi vojnog saveta i nisu ništa drugo do puštanje niz vodu svih onih koji trenutno ugrožavaju interese i imidž vojnog vrha. Ovim je po ko zna koji put pokazano da realna vlast u Egiptu ostaje u rukama vojske. Predsednik, vlada, skupština, sud, izbori – svi oni su samo delovi velike farse, koja maskira vladavinu vojne diktature.
Skorašnji napadi na crkvu u Imbabi i sektaški sukobi između Kopta i salafista su najopasnija karta koju je vojska do sada iskoristila. Smatra se da je još za vreme Sadata, početkom sedamdesetih, otpočelo koketiranje državnih struktura sa islamističkim grupama, pogotovu sa Muslimanskom braćom, čije je pripadnike po dolasku na vlast Sadat oslobodio zatvorskih kazni, kako bi se suprotstavio tada još veoma jakom naserističkom pokretu. Međutim, ubrzo se pokazalo da je tim postupkom on osnažio pokret koji nije bio u stanju da kontroliše. Kasnije ga je to koketiranje sa radikalnim verskim organizacijama koštalo glave. I danas je poigravanje sa verskim osećanjima veoma opasno, naročito u multikonfesionalnoj državi kao što je Egipat, i može da dovede do potpune destabilizacije zemlje. Naravno, beskrupuloznim vojnim glavešinama nisu bitni ljudski životi, već sopstvena neograničena vlast. Vojska dopušta rasplamsavanje sektaških sukoba, kako bi sprečila tranziciju Egipta u demokratsku državu.

Mnogi su, nakon revolucija u Egiptu i Tunisu, ekstatično najavljivali kraj arapskih diktatora i sunce slobode, ne uzimajući u obzir mnogobrojne prepreke koje se na tom putu nalaze. Umesto toga, svedoci smo sve većeg haosa na Bliskom istoku. Libija, Sirija, Jemen i Bahrein gore. Izrael nesmetano nastavlja svoju nasilničku politiku, a talas demokratije još nije zapljusnuo moćne zemlje zaliva. Ono što trenutno najviše plaši u Egiptu jeste to da snage kontrarevolucije tačno znaju šta hoće i kako to da postignu, dok sa druge strane ne postoji jasna ideja među onima koji su oborili Mubaraka sa vlasti kojim putem treba ići dalje. Kada se na sve ovo doda ambivalentan Obamin govor 19. maja, koji je prosto uvreda za razum arapskog čoveka, postaje jasno da se američka spoljna politika neće promeniti prema bliskoistočnim zemljama – stvari se polako ali sigurno vraćaju na svoje mesto. Ono što će Egipćani nažalost morati da shvate, jeste da su prepušteni sami sebi i da je potencijalno krvavi obračun sa vojskom postao neizbežan, ako se zaista želi istinska sloboda.

Tekst originalno objavljen na www.peščanik.net, 25.05.2011