solution pixword solution Pixwords 4 lettres solution Pixwords 6 lettres solution Pixwords 10 lettres solution Pixwords 14 lettres solution Pixwords 16 lettres 94 percent answers
Balkanski centar za Bliski Istok

Tunis i Egipat pet godina nakon Arapskog proleća

Piše: Ivan Ejub Kostić

Protest u Tunisu koji je izbio u januaru 2011. godine ubrzo je zahvatio mnoge zemlje Severne Afrike i Bliskog istoka. Egipat, Libija, Jemen i Sirija su veoma brzo krenuli putem Tunisa u želji da svrgnu s vlasti autoritarne vladare. Danas, nakon pet godina, i dalje se raspravlja o razlozima koji su doveli do revolucija i zbog čega su ishodi revolucija potpuno drugačiji od zemlje do zemlje.

Eksperti navode Tunis kao zemlju koja je na pragu da nakon pet veoma napornih godina uspešno upliva u mirnije vode demokratske tranzicije, dok se Egipat s druge strane ponovo nalazi pod vlašću vojne hunte nakon krvavog vojnog puča iz 2013. godine.

Sirija, Jemen i Libija ne mogu da se porede s Tunisom i Egiptom zbog mnogobrojnih razloga. Ne samo zbog činjenice da u tim zemljama danas besne građanski ratovi, već i zbog značajnih razlika među njima i pre izbijanja revolucija, kao i zbog njihovih demografskih i geostrateških specifičnosti. Tunis i Egipat su zemlje koje su pre revolucija posedovale određene sličnosti. Pa ipak, ishodi revolucija su značajno drugačiji, zbog čega se s pravom postavlja pitanje zbog čega je to tako. Na ovo pitanje ćemo pokušati da damo odgovor na osnovu analize ključnih razloga koji su doveli do izbijanja revolucija, kao i odsudnih događaja koji su usledili nakon revolucija.

Stanje društva pre izbijanje protesta

Stepen modernizacije, socijalne mobilnosti i postojanje vibrantnog građanskog društva pokazali su se kao najvažniji preduslovi za izbijanje revolucije. I Tunis i Egipat su pre revolucija postigli zavidan nivo modernizacije i socijalne mobilnosti. Vladavina uske klike interesnih grupa i autoritarnih vladara u ovakvim okolnostima više nije bila moguća bez potencijalnih nemira. Pored toga, obe zemlje su posedovale i spremno građansko društvo koje je bilo u stanju da organizuje uspešnu horizontalnu društvenu mobilizaciju “presecajući” klasne i društvene razlike, što je omogućilo da se na protestima pojave pripadnici levo orijentisanih partija i grupa kao i islamističke organizacije poput Muslimanske braće u Egiptu i el Nahde u Tunisu. Snažno jedinstvo građana i društvena mobilizacija dovela je do izuzetno velike masovnosti protiv koje vojska više nije bila u mogućnosti da efikasno interveniše.

Takođe, pokazalo se da je velika prednost to što i Tunis i Egipat imaju relativno homogenu etničku i versku strukturu stanovništva. Pogubnost heterogene strukture stanovništva i kako ona može da se zloupotrebi u revolucionarnim trenucima najbolje se pokazala u Siriji i Jemenu, gde je stanovništvo podeljeno ne samo po etničkim (Sirija) i plemenskim (Jemen) osnovama već i po verskim, što u revolucionarnom procesu uključuje preveliki broj aktera s mogućim suprotstavljenim interesima.

Za ekonomiju i demografsku strukturu se može reći da su bili direktni povod za izbijanje revolucija u Tunisu i Egiptu. Obe zemlje su izuzetno “mlade”. Statistika je ukazivala da je populacija između 19 i 24 godine činila čak između 27 i 34 posto od ukupne populacije punoletnog stanovništva između 19 i 59 godina. Veliki broj ovih mladih ljudi se upravo zbog društvene modernizacije opredeljivao za upis na fakultete u nadi da će se nakon završenih studija zaposliti kao visokokvalifikovani radnici. Međutim, to se nije desilo. Procenat nezaposlenosti je rastao iz godine u godinu, što je veliki broj mladih učinilo nezadovoljnim, besnim i veoma pesimističnim u vezi sa svojom budućnosti. O ovom fenomenu najbolje svedoči Gallupovo istraživanje iz 2011. godine. Istraživanje se u svojoj metodologiji služilo “Kantrilovom skalom”, koja podrazumeva da ispitanici ocene svoje trenutno stanje na skali od 0 do 10, kao i da ocene svoja očekivanja od budućnosti. Rezultati su bili u potpunom disparitetu s porastom GDP koji su beležili Tunis i Egipat tih godina, zbog čega im mnogi nisu pridali preveliki značaj. Ispitivanje je pokazalo da je broj ispitanika koji su pozitivno ocenili svoje trenutno stanje i budućnost bio u izrazitom padu između 2007. i 2010. godine. Primera radi, u Egiptu se 2007. godine 25% ljudi izjasnilo da je zadovoljno, dok je 2010. taj broj pao na samo 12%. Isti slučaj je bio i u Tunisu, gde je zabeležen pad s 24% iz 2008. na 14% u 2010. godini.

Kada se sve pomenute društvene okolnosti uzmu u obzir, jasno se vidi da su teorije zavere i navodna odgovornost zapadnih tajnih službi za revolucije priče za žutu štampu. Arapsko proleće i revolucije koje su izbile imale su snažno utemeljenje u društvenim okolnostima i strahovito lošoj ekonomskoj situaciji u obe države. Međutim, pomenuti razlozi nisu i jedini koji su izazivali bes naroda.

Uloga bezbednosnih struktura

Bezbednosne strukture u Tunisu i Egiptu su bile apsolutno nedodirljive. Bahato i nasilničko ponašanje njihovih pripadnika predstavljalo je inicijalnu kapislu da se građani organizuju i izađu na ulice. Policijsko maltretiranje i reketiranje mladog preprodavca voća Mohameda Buaziza, koji se zapalio i time sebi oduzeo život, postalo je simbol svih revolucija u regionu. U Egiptu je brutalno ubistvo Halida Saida usred internet kafea 6. juna u Aleksandriji od strane dva policajca izazvalo erupciju besa i nezapamćenu mobilizaciju putem društvenih mreža. Akcija “Svi smo Halid Said” odjekivala je čitavim Egiptom. Građanima Tunisa i Egipta je bilo dosta torture, ucenjivanja i korupcije razularenog bezbednosnog aparata.

Međutim, položaj i uloga bezbednosnih struktura u vlasti nije bila ista u Egiptu i Tunisu. Svi dotadašnji predsednici u Egiptu (Naser, Sadat, Mubarak) dolazili su iz vojnih redova, dok u Tunisu to nije bio slučaj. U Egiptu je vojska bila entitet za sebe. Nju niko nikada nije kontrolisao, dok je ona kontrolisala sve segmente društva, pa i samog predsednika. Drugim rečima, vojska je u Egiptu bila nedodirljivi vrh ledenog brega. U Tunisu Ben Ali je imao lojalne pripadnike specijalnih policijskih snaga koji su izvršavali prljave poslove za njega, ali nije imao presudni uticaj na vojsku i druge bezbednosne poluge. Ispostaviće se da je ova razlika bila od krucijalne važnosti za dalji razvoj događaja nakon revolucije.

Tunis i Egipat nakon revolucija

Kada su s vlasti svrgnuti Hosni Mubarak i Ben Ali, činilo se da će se stvari u Tunisu i Egiptu dosta slično razvijati. Nesumnjivo su najveću popularnost u obe zemlje imale islamističke organizacije el Nahda i Muslimanska braća. To se i potvrdilo na prvim slobodnim parlamentarnim izborima. Na izborima za Ustavotvornu skupštinu Tunisa koji su održani u oktobru 2011. godine el Nahda je ostvarila više nego ubedljivu pobedu sa milion i po glasova, dok je u Egiptu organizacija Muslimanske braće osnovala Partiju slobode i pravde i osvojila na parlamentarnim izborima čak 213 poslaničkih mesta.

Međutim, iako su izbori u obe zemlje samo potvrdili očekivane pobede islamističkih partija, oni su sa sobom doneli i krucijalnu vododelnicu koja je imala presudan uticaj na dalji razvoj dešavanja. Partija el Nahda, predvođena iskusnim i mudrim Rašidom el Ganušijem, koji je za vreme Ben Alijeve vlasti proveo decenije u izgnanstvu, odmah je nakon izborne pobede nedvosmisleno istakla volju i odlučnost da sarađuje s prosekularnim i nacionalno orijentisanim partijama. Ovakva odluka el Nahde rezultirala je uspostavljanjem dijaloga širokog narodnog jedinstva. Za one koji su od pre bili upoznati s Ganušijevom mišlju i aktivizmom ovakva odluka nije predstavljala ni najmanje iznenađenje. Ganuši je tokom svog života insistirao na ideji da je jedina budućnost za islamski orijentisane partije upravo u saradnji s istinski sekularnim partijama kako bi se uspostavio demokratski ambijent i slobodno “tržište ideja”. Samouvereno je smatrao da onda kada se takav ambijent postigne da će narod u zemlji poput Tunisa biti bez dileme uvek naklonjen partijama koje svoje ideje temelje na islamskim principima i tradicionalnim vrednostima. Takođe, smatrao je da mora da se pokaže istinsko poštovanje volje naroda makar ona bila na strani prosekularno orijentisanih partija, kao i da el Nahda ne treba presudno da se vodi idejom osvajanja vlasti, već sistematskim radom na unutrašnjoj konsolidaciji organizacije i širenju islamskih principa i vrednosti u društvu.

S druge strane, pripadnici Muslimanske braće su nakon izborne pobede veoma brzo ušli u klinč s levo orijentisanim organizacijama i partijama. I to ne samo s partijama i pojedincima koji su bili reminiscenti Mubarakovog režima već i s dojučerašnjim saveznicima u njegovom rušenju. Iz današnje perspektive gledano, ovo je verovatno odsudna taktička greška pripadnika Muslimanske braće, jer za okršaj s bezbednosnim strukturama koji je nadolazio neophodan im je bio jak saveznik i podrška što većeg broja građana.

Organizacija Braće je imala nesagledivo nepoverenje spram bezbednosnih struktura. Ovakav stepen nepoverenja je plod decenijskog uzajamnog animoziteta. Muslimanska braća su prolazila kroz najstravičnije torture bezbednosnog aparata od Naserovog dolaska na vlast 1952. godine pa sve do svrgavanja Hosnija Mubaraka. Zbog ove činjenice pripadnici organizacije su veoma dobro znali da bezbednosni aparat mora da prođe kroz korenite reforme da bi država krenula putem istinskih reformi. Međutim, u isto vreme, bilo je jasno i da su vojska, policija i druge bezbednosne agencije svesne da naspram sebe imaju one koje su decenijama proganjali, mučili, hapsili, ubijali i da bitka koja im predstoji jeste bitka na život i smrt.

Upravo u atmosferi “biti ili ne biti” je protekao period vladavine Partije slobode i pravde i predsednika Mohameda Morsija. Ispod površine sve vreme se vodila žestoka bitka između bezbednosnih struktura i izvršne vlasti, koja je bila u rukama Muslimanske braće. Bezbednosni aparat je veoma uspešno profitirao na raskolu između Muslimanske braće i prosekularnih organizacija, pri čemu je konstantno podgrevao strahove da je na pomolu islamistička strahovlada. Kako je vreme odmicalo, Braća su se nalazila sve izolovanija i sa sve manjom podrškom i razumevanjem građana. Pored toga, zbog neuspeha da se ostvari preko potrebna stabilizacija društvenih i političkih prilika i konstantnih sabotaža bezbednosnih struktura, ekonomija Egipta je nastavila da trpi strahovite gubitke. Siromaštvo je i dalje predstavljalo najveći problem, pri čemu predsednik Mohamed Morsi i njegova vlada nisu uspeli da ispune veliku većinu svojih obećanja na polju spašavanja egipatske ekonomije iz totalnog sunovrata.

Nakon datog “ultimatuma” Partiji slobode i pravde da pruži adekvatan odgovor na proteste koji su krajem juna organizovani širom Egipta, vojska je 3. jula 2013 godine izvršila puč i suspendovala egipatski ustav. Nakon puča Mohamed Morsi i drugi lideri Muslimanske braće su uhapšeni i odvedeni u zatvorske jedinice na nepoznatim lokacijama. U tim trenucima je bilo jasno da se radi o udžbeničkom primeru vojnog puča, međutim, tako nešto nije bilo jasno velikoj većini prosekularnih aktera na egipatskoj političkoj sceni koji su histerično aplaudirali i idolopoklonički podržali mešanje armije.

Čim je Morsi svrgnut s vlasti, armija se s nezapamćenom brutalnošću obrušila na sve segmente društva koji su pokazivali neslaganje i strah da će se stvari vratiti na stanje pre rušenja Hosnija Mubaraka. Usledila su masovna hapšenja mnogobrojnih aktivista i to ne samo iz redova Muslimanske braće već pripadnika svih organizacija koji nisu pokazivali naklonost vojnom puču. Takođe, skoro svi mediji su stavljeni pod kontrolu vojne hunte ili su u suprotnom bili zatvoreni. Kulminacija ovakvih postupaka vojske nastupila je 14. avgusta, kada je vojska na Trgu Rabia upotrebila silu protiv demonstranata koji su protestovali protiv vojnog puča usmrtivši, prema podacima Hjuman rajts voča, najmanje 1.000 ljudi, među kojima je bilo žena i dece.

Trenutna situacija

Zbog svega navedenog Tunis i Egipat se danas nalaze u sasvim drugačijim pozicijama. Tunis ima za sobom dva ciklusa uspešnih demokratskih i transparentnih izbora što je rezultiralo da Tunišani imaju vlast koja je zaista odraz narodne volje. Uprkos mnogobrojnim izazovima neprestanim i mukotrpnim radom na narodnom jedinstvu, Tunis je u januaru 2014. godine doneo i izuzetno kvalitetan ustav, koji je dobio najviše moguće ocene od stručnjaka za ustavnopravna pitanja iz celog sveta. Pored toga došlo je i do značajnih promena u političkoj kulturi. Iako su razlike i podele između prosekularnih i levo orijentisanih partija i islamističke partije el Nahda i dalje velike, ova dva bloka se više ne gledaju “preko nišana”. Takođe, dosadašnji politički život Tunisa je u velikoj meri omogućio prostor za aktivno učešće nevladinog sektora kao i mnogobrojnih sindikata. Nažalost, dva teroristička napada koja su se desila u 2014. godini, jedan u letovalištu Sus, drugi na Bardo muzej u Tunisu, veoma su negativno uticali na ekonomiju Tunisa, zbog čega je ekonomsko pitanje i dalje najbolnija tačka. Budžetski deficit je veoma veliki, proizvodnja i turizam još uvek nisu stali na zdrave noge.

Pored ekonomije veliki izazov predstoji i na planu evolucije stranaka levog političkog spektra. One pre svega moraju postati istinski sekularne i demokratski orijentisane partije, pri čemu najvažniji zadatak mora da im bude raskid s populističkim idejama i autoritarnim nasleđem Burgibine i Ben Alijeve višedecenijske vladavine. Učvršćivanje prosekularnih snaga pružilo bi dodatnu stabilnost državi, što bi omogućilo zdraviju atmosferu za ekonomske investicije. S druge strane, el Nahda je dosadašnjim radom pokazala da partije koje se temelje na političkim idejama islama mogu biti i te kako konstruktivne i kompatibilne s načelima demokratije i građanskog društva.

Nasuprot Tunisu, Egipćani će morati da nauče jednu veoma ozbiljnu lekciju ako zaista žele da krenu putem demokratske tranzicije. Ako izostavimo činjenicu da je egipatsko društvo svakako bilo žrtva spoljnih uticaja u rušenju Mohameda Morsija s vlasti, postoje i mnogobrojne pouke koje i Muslimanska braća moraju da izvuku iz svega što se desilo. Oni moraju da shvate da je u duboko polarizovanom društvu neminovno imati sluha za političkog protivnika. Muslimanska braća moraju da prevaziđu rane koje su im u prošlosti naneli upravo njihovi politički protivnici i da nauče da sklapaju savezništva s drugim pokretima i pojedincima koji istinski žele da Egipat krene putem slobode. Jedino tako je moguće da se stvori dovoljno široka građanska solidarnost kako bi se slomio do neslućenih granica korumpirani i zločinački bezbednosni aparat. Na tom putu Muslimanska braća moraju više nego ikada do sada da nastoje da sačuvaju mlađe simpatizere od moguće radikalizacije zbog represivnih mera Sisijevog režima i da ih usmere upravo u pravcu Ganušijevog shvatanja društvenih promena.

Za sada se ne naslućuju novi protesti u Egiptu. Međutim, grana na kojoj Sisi sedi lako može da pukne svakog trenutka. Ekonomsko stanje je strahovito loše i u potpunosti zavisno od milostinje donatora Sisijevog vojnog puča – Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Međutim, zbog pada cene nafte i vojnog angažmana u sirijskom sukobu Saudijska Arabija i Emirati nisu više u položaju da toliko izdašno sponzorišu Sisijev režim. Pored toga, u prilog egipatske posrnule ekonomije ne ide ni značajan ekonomski pad Kine tokom 2015. godine, zbog čega je došlo do stagnacije prihoda od Sueckog kanala, kao ni kriza u kojoj se nalazi eurozona.

Egipat je propustio krucijalnu šansu. Međutim, stvari koje su se dešavale od 2011. godine gurnule su čitav region u određenom pravcu. Promene su neminovne pre ili kasnije. Takođe, Arapsko proleće, ako ništa drugo, doprinelo je potpunom razotkrivanju nesagledivo mračnog uticaja anticivilizacijskih režima Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Zbog toga revolucije koje su izbile u Tunisu i Egiptu u januaru 2011. godine pružaju odsudnu lekciju – ako se žele istinske promene na Bliskom istoku, prvo mora da se osmisli strategija putem koje bi se pobedila retrogradna i antiintelektualna ideologija kojom se Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati vode, kao i da se iznađe način da se izvrši snažan pritisak na zapadne zemlje kako bi one prestale da ovim dvema zemljama pružaju bezrezervnu podršku i pomoć.

Tekst je prvobitno objvaljen na sajtu Al Jazeera Balkans.