Oko posebnosti Bošnjaka

Piše: Olga Zirojević

 

U zvaničnoj osmanskoj administraciji ljudi su se identifikovali na različite načine; najčešće samo ličnim imenom i imenom oca. U cilju pouzdanije identifikacije ličnosti, a umesto imena oca, odnosno patronimika, uz lična imena upotrebljavali su se, takođe, nadimak (lakab/p) i apozicija, s tim, što je ista reč mogla biti i nadimak i apozicija zavisno od toga da li stoji ispred ili iza ličnog imena. Poznati mađarski turkolog Lajoš Fekete podelio je nadimke koristeći podatke Mukataa deftera (Budimska defterhana, XV1. vek) na sledeće grupe: imena zanata i obrta (bakkal, ašči, terzi); reči koje se odnose na vojnu odnosno upravnu službu (topču, yeničer, gazi), nadimci iz domena religije (haci, hoca, baba); reči koje ukazuju na poreklo odnosno mesto življenja određene ličnosti, drugim, rečima, etnonimi odnosno ojkonimi (Bosna, Macar, Yahuddi, Belgradli); reči koje ukazuju na posebna duševna svojstva (deli, kurt, tilki) i, najzad, zaštitna imena (Tur, Turak)i.

Muslimani su inače u Kur’anu upozoreni da ne nazivaju jedni druge ružnim nadimcima; u jednom hadisu (tradicija) verovesnik Muhamed takođe preporučuje muslimanima da se ne treba ljudima obraćati nadimcima koji im se ne dopadaju. Uprkos tome, upravo nadimcima su se izrazile mnoge ljudske telesne osobine i, naročito, nedostaciii. Vremenom će se ti nadimci pretvarati u prezimena, danas ima, tako, mnogo Topalovića (topal -hrom), na primer. Na celom balkanskom i prekodunavskom području ubedljivo najrasprostranjeniji etnonim bio je Bosna, Bosnali, Bošnak odnosno (al)-Bosnavi. Tako od 239 bosanskohercegovačkih pesniika i književnika njih 47 ili 20 odsto nosi uz ime etnonim (al)-Bosna(e)viiii . I iza imena posadnika mnogih tvrđava ne samo na balkanskim i ugarskim, već i na maloazijskim prostorima stoji etnonim Bosna, Bosnali.

Prolazeći 1660. godine kroz Sarajevo poznati turski putopisac Evlija Čelebija će zapisati: “Narod se u ovim krajevima u pučkom govoru zove Bošnjaci (Bošnak). Samo draže im je kad se kaže Bosanci (Bosnevi). Kao što je čist njihov jezik tako su, zaista, i oni sami bistri ljudi koji sve ispravno prosuđuju”iv . Ovde je reč o dva različita imena za isti pojam.

“U istočnim (islamskim) izvorima bilo da potječu od stranaca (posebno Turaka), bilo domaćih ljudi – ističe Muhamed Hadžijahić – narod se u Bosni označuje Bošnjacima. Južni Slaveni koji su se isticali u državnom, političkom, voojničkom, literarnom i naučnom životu Turske Carevine nazivali su se Bošnjacima ukoliko su bili rodom iz BiH. Bošnjacima su se najčešće smatrali i Hercegovci koji se samo sporadično nazivaju Hercegovcima (Herseglu). Upada u oči da je veliki broj ljudi iz Bosne koji su se isticali u javnom životu Turske retko kada propustio priliku da uz svoje ime istakne i svoje bošnjačko porijeklo”.v Inače, etnonimima su se rado identifikovali konvertii, pa se tako susreću, uz lična imena, i Macar, Yahudi, Frenk (Franzcuz, Evropljaninvi , Rum (Grk), Al(a)man (Nemac), Sirp (Srbin), Hirvat, Bulgar.

Otkuda tolika frekventnost etnonima Bosna(li), Bosnavi, za razliku od onih vezanih za sve ostale balknaske zemlje i narode?

I bošnjačka etnogeneza i istorija uslovljene su i određene središnjim položajem zemlje i njenim teritorijalnopolitičkim i državnopravnim kontinuitetom. Jer, kako dalje ističe Mustafa Imamović, Bosna se ” (…) za razliku od okolnih zemalja nije (…) tokom povijesti selila niti cepala, nego je u kontinuitetu, od njenog prvog spomena, sredinom X st. kao male zemlje oko izvora i gornjeg toka istoimene reke, do austrougarske okupacije, odnosno do danas postojala, bilo u svom užem bilo u širem prostornom okviru i obimu. Geopolitičko joj je središte uvek bilo i ostalo sarajevsko-visočko-zenička kotlinavii .

Kod novih muslimana na našem području javlja se, uz lično ime, i patronimik odnosno prezime; oba se prave od imena oca (nomina patronymica); s tim što su se ova prva menjala od kolena do kolena, dok su stalnost, nepromenljivost i naslednost bitne osobine prezimena.

Budući da tradiciju prezimena (a ono, primerice, ni danas ne postoji na Islandu) nisu imali ni Arapi ni Turci (zakon o prezimenima donet je 1935. godine i nije važio za manjine)viii . Islam je na Balkanu, u odnosu na prezimena, imao samo indirektan uticaj. Otuda se uz nova muslimanska lična imena islamiziranih Slovena javlja i staro slovennsko (predislamsko) prezime; i to u Bosni i Hercegovini, ali i drugde. U Bosni je, međutim, to dosta masovna pojavaix .

To su najpre sinovi pogubljene krupne i srednje vlastele, koji su zarobljeni i odvedeni u Carigrad i druge gradove, gde primaju islam, školuju se i prave karijeru u osmanskoj državnoj hijerarhiji, među njima su najpoznatiji sin hercega Stjepana, Ahmed-paša Hercegović (Hersekoglu, sultanski zet), Sinan-paša Bey Obrenović, Hasan-bey Mihajlović, Skender-bey Vranješević, Mustafa-bey Bogojević (Dautpašić), Ali-bey Vlahović.

Malobrojni su i potomci nekadašnje bosanske vlastele (Kovačevići, Ljubovići, Opukovići), a najveći je broj potomaka običnih bosanskih ljudi koji su, zahvaljujući svojim sposobnostima i vojnim zaslugama dospeli do visokih položaja, zvanja i poseda. Mnogi među njima zadržali su svoje ranije (slovensko) prezime (Predojević, Filipović, Popović).

Slovensko odnosno predislamsko prezime nose i nemalobrojni muslimanski balkanski trgovci (pretežno iz Bosne)x , zatim stanovnici gradova odnosno ugledniji članovi društva, kao i kapetani i druga vojna lica.

Znatan broj bosanskih pesnika i književnika nosi slovensko prezime odnosno patronimik, a da, pri tom, nije uvek u osnovi lično ime (Anđelović, Goro, Gleđo, Svirac, Riđanović). Kada je reč o patronimicima odnosno prezimenima novih muslimana, naročito u Bosni, ona su se pravila, i to veoma rado, i od islamskih ličnih imena, ali i drugih turskih, arapskih i persijskih reči i složenica odnosno imenica i prideva (Abdulahović, Rustemović), često uz neki dodatak ispred ili iza imena (Hadžihasanović, Musakadić). Čak su i Turci i Persijanci, koji su služili u Bosni, tu dobijali posede i tu ostajali, dobijali prezimena (Čengići, uz Behmenoviće i Behmene). Tu su i ojkonimi domaćeg i stranog porekla, opet na -ić (Adžemovoići, Gradaščevići).

Da se vratimo nadimcima koji su bili i poruka o čoveku i poruga, i koji su generacijama rado ostajali nepromenljivi, pa otuda i mogućnost njihovog kasnijeg pretvaranja u prezimena. Po svedočenju sarajevskog hroničara Mule Mustafe Bašeskije mnogi domaći muslimani u Sarajevu nosili su, uz lično ime, i slovenske nadimke, a često su bili u javnosti poznati, što je inače uobičajena pojava, samo pod nadimkom, kao Krvavica, Gluho, Žmirkoxi.

A kada su u pitanju ženska lična imena, s obzirom na to da se uticaj Orijenta ograničio najpre na okruženje muškarca, žene su, budući odvojene, mogle da čuvaju nacionalnu baštinu. Otuda, kako to ističe Smail Balić, muslimanke na bosanskohercegovačkom području nose i dalje domaća imena; kao Bisera, Bjanka, Muška, Srebrenka, Zlata, Zlatijaxii.

Kod davanja imena opredeljivalo se za ona koja su po nečemu (zvučnosti, boji) podsećala na domaća, kao Dika (od Sadika), Lida (od Halida). Ismet Smailović navodi da su se, još pre 200-300 godina i kod najortodoksnijih muslimana u Bosni i Hercegovini mogla čuti slavenska narodna imena, kao Bjelan, Draga, Dragija, Zlata, Vilaxiii.

I Evliji Čelebiji ne promiče posebnost bosanskih muslimana: “narod u ovoj zemlji – kazuje on – svoja imena izgovara skraćeno, pa mesto Mehmed kaže Meho, mesto Ahmned -Ahmo, Šaban-Šabo, Ibrahim-Ibro, Zulfiukar-Zuko, Hasan-Haso, Husein-Huso, Sulejman-Suljo, Alija-Aljoxiv . Deminutivne oblike bosanskih muslimanskih imena beleži i Mula Mustafa Bašeskija (Avdo, Meho, Mešakxv . Čak i na ugarskim carinarnicama u Sremu (18 vek) zabeleženi su deminutivni oblici imena nekolicine bosanskih (turskih) trgovaca (Sali, Rahmo, Smailkaxvi .

Čuvanje predislamskih (slovenskih) nadimaka, patronimika/prezimena odnosno rodovskih imena nije nepoznato ni u drugim područjima Carstva (na Kosovu, kod bugarskih Pomaka, na primer), ali to nije masovna pojava kao u Bosni.

Inače, kako to ističe Suraiya Faroqhi “etnički posmatrano, osmanska viša klasa bila je jedna šarena mešavina. Među njenim pripadnicima bili su i stranci, kao Španci, Italijani i Iranci koji su dovedeni u zemlju kao zarobljenici ili su došli kao dobrovoljni doseljenici i prebezi. Među samim stanovnicima Osmanskog carstva Anadolci, kao i Bosanci, Egipćani kao i Srbi bili su angažovani u raznim vojnim redovima i upravi. Iako je sigurno dolaziloi do stvaranja klika na etničkoj osnovi, etnički kriterijumi nisu bili odlučujući za ulazak u osmansku višu klasu. Ova situacija objašnjava i činjenicu zašto je turski nacionalizam nastao tek znatno kasnije nego nacionalizam ostalih etnija koje su živele na osmanskom tlu, naime tek krajem 19 i početkom 20 vekaxvii.

 


i L. Fekete, Beiname (lakab), Personenname (isim) und Apposition (na’t) in den Ofner Muqata’a – defters, Acta orientalia, 15, Budapest, 1962, 98-99.
ii
 A. Schimmel, Von Ali bis Zahra, Namen und Namengebung in der islamischen Welt, München, 1993, 118.
iii H. Šabanović, Književnost Muslimana Bosne i Hercegovine na orijentalnim jezicima, Bibliografija, Sarajevo, 1973, 717-727.
iv Evlija Čelebi, Putopis, Odlomci o jugoslavenskim zemljama, Sarajevo, 1973, 121. 
v
 M. Hadžijahić, Od tradicije do identiteta (geneza nacionalnog pitanja bosanskih Muslimana), Zagreb, 1990, 18. 
vi
 O. Zirojević, Oko naziva Frenk i Latin, Prilozi za orijentalnu filologiju 28-29, Sarajevo, 1978/79, 375-386. 
vii
 M. Imamović, Historija Bošnjaka, Sarajevo, 1997, 25.
viii K. Kreiser, Kleines Türkei Lexicon, Wissenswertes über Land und leute, München, 1991, 62-63.
ix M. Mladenović, Serbische Familiennamen osmanischer Herkunft, Südosteuropa Forschungen, 19, München, 1960, 382.
x T. Popović, Trgovci muslimani u balkanskoj spoljnoj trgovini u XVI veku, Istorijski časopis, XXXIII, Beograd, 1987, 59. 
xi
 Mula Mustafa Bašerskija, Ljetopis (1766-1804), Sarajevo, 1968, passim.
xii S. Balić, Das unbekannte Bosnien Europas Brücke zur islamischen Welt, Köln, 1992, 114.
xiii I. Smailović, Muslimanska imena orijentalnog porijekla u Bosni i Hercegovini, Sarajevo, 1977, 47.
xiv Evlija Čelebi, nav. delo, 116-117.
xv Bašeskija, nav. delo, 74.
xvi S. Gavrilović, Građa o balkanskim trgovcima u Ugarskoj XVIII veka, Carinarnice i kontumaci, knj. 2. Beograd, 1996, passm.
xvii Suraiya Faroqhi, Kultur und Alltag im Osmanischen Reich, Vom Mittelalter bis zum Anfang des 20. Jahrhundets, München, 1995, 52.