Etimologija reči

Piše: Olga Zirojević

Sabur

U svom govoru u Srebrenici, na obeležavanju desetogodišnjice najvećeg i najmonstruoznijeg zločina počinjenog tokom jugoslovenskih ratova 1991-1999. godine, reis-ul-ulema Mustafa Cerić moli “Alaha milostivog da majkama Srebrenice podari sabur…”

Da, sabur je nesrećnim majkama, a i svima nama, veoma potreban. Ali, tu nije reč o razumu, kako je ovaj turcizam objasnio izveštač Danasa (Bojan Tončić, “Bele marame bola i tuge”, 13.07.05), već o strpljenju. Jer reč sabur (tur. sabir, arap. sabr) znači samo to – strpljivost, strpljenje. Kaže se “saburom je dženet pokriven”, “sabur – selamet” (strpljen – spasen). Sabur! – strpi se! – “Sabur malo od Erdelja rajo, pisaćemo Rakociju kralju, nek se vaske i Erdelja prođe!” Kaže se i “sabur učiniti” – strpiti se, savladati se (“tu je majka sabur učinila”), a i sabriti, saburiti, osabriti, prisabriti. Saburli je strpljiv, izdržljiv, a sabursuz – onaj koji je nestrpljiv, onaj koji je nagao.

Pridev se, najzad, koristi i za tvorbu muslimanskih ličnih imena: Sabir, Sabrija (strpljiv, izdržljiv, postojan) i Sabira (Sebira, Sabera, Bira), Sabrija (Sabra). Ređe: Sabrudin i Sabrudina.

Republika, 366-367, 01-31.10.2005.

Jatak

Na putu smo, kažu, da uđemo u evroatlantske strukture i Evropsku uniju, a ovaj turcizam (pored mnogo toga) nikako da se nađe tamo gde mu je mesto – među zastarelim rečima. Bez njega se zaista ne može, štaviše, sve je frekventniji. Tako, pred sam kraj već minule godine, čitamo na naslovnoj strani Danasa “Jataci s predumišljajem”. U pitanju je, nije teško pogoditi, prikrivanje haških optuženika.

Da li će se, nakon privođenja svih begunaca pred lice pravde, reč jatak konačno naći među arhaizmima?

Osnovno značenje ovog balkanskog turcizma je: postelja, ležaj, ležište, krevet (“U odaji na meku jataku”).

Drugo značenje je “onaj koji pomaže i skriva hajduke i uopšte odmetnike od vlasti i prekršitelje zakona” (“Ne odajte vi jatake naše,/ Kod kojih smo zime zimovali,/ Zimovali, blago ostavljali”).

“Koliko oružje”, kaže D. Popović (u svojoj monografiji O hajducima), “toliko su, po hajduke, bili od važnosti jataci. Hajduka bez jataka nema. Jataci su oči i uši hajduka. Jataci imaju pre svega da se brinu o životu i sigurnosti hajduka. Oni treba da saznaju gde ima dobar plen, da hajducima nabavljaju hranu, odeću i obuću pa, ako ustreba, i konje i drugo. Jataci imaju da hajduke skrivaju zimi, kada hajduci moraju da napuste borbu. Oni imaju da obaveštavaju hajduke o poterama i da čuvaju imetak hajdučki, koji je kod njih na ostavama. (…) Jataci su katkada učinili neveru (…). Hajduci su naročito pamtili i krvavo, ma i na devetom kolenu svetili neveru, stoga su jataci dobro pazili hajduke a hajduci čuvali kuće jataka kao svoje”.

“Ne može biti hrsuzin (lopov, kradljivac) bez jataka”, kazuje i narodna poslovica. A tako će ovu tursku reč Vuk prevesti u svom Rječniku – “der (Diebs-)helfer”.

Jatak je, dalje, utočište, skrovište (“U Morića seka udovica/ Tu je Ivi jatak i ložnica”). To može biti, najzad, i postelja, ležaj (“Hadži Abduš leži u jataku ima već mesec dana”). U Novom Pazaru se nekad govorilo: “Da dignemo jatake”, što će reći – raspremimo posteljinu.

Izraz na jataku – za vreme skrivanja kod jataka, na skrivanju, na utočištu kod jataka (“I tako na jataku kao najamnik čuvajući ovce oženi se u tom selu”).

Gl. jatakovati – biti jatak, služiti, raditi kao jatak, uopšte biti u dosluhu, šurovati s nekim (“Zet mu je jatakovao i prokazivao đe će ugrabiti plijen i posjeći tursku glavu”). “Često su”, kaže D. Popović, “hajducima jatakovale turske vlasti (…) i gradski muslimani”. A pripovedač J. Kušan: “Družili se, po običaju, sa žandarima i jatakovali s vlastima”.

I još jedno značenje glagola jatakovati: boraviti, nalaziti utočište kod jataka (“Beg mu reče da mu ništa učiniti neće, ako mu pravo kaže kod koga je jatakovao”).

Uz pridev jatakov i glagolsku imenicu jatakovanje postoji, najzad, i izvedenica jataković – onaj koji potiče od jataka, potomak jataka (otuda i prezime Jataković). “Srbi su rođeni jataci”, kaže (u svom romanu Jadar topi brda) M. St. Đuričić: “Za njih neko mora biti Turčin i nekome moraju jatakovati. U tome im je i čast i ponos, a i priroda – mnogim (…) tim jatakovićima”.

I u savremenom turskom jeziku reč yatak (od glagola yatmak – ležati), pored osnovnog značenja krevet, ležaj, postelja, može da znači i tajno sklonište, leglo, jazbina (lopova i razbojnika), mesto koje obiluje čime. A ući u jatak (yatagina girmek) – znači imati vanbračnu vezu s nekim.

Republika, 376-377, 01-31.03.2006.

Sijaset

Danas se obično poseže za ovom tuđicom da bi se označilo mnoštvo, velika množina, sila čega (“I sijaset drugih izmišljotina nabraja on (…) gde god stigne”). U prošlosti, međutim, reč je značila i nepriliku, bedu, zlo, napast (“Drag si ti meni (…) ko duša moja i neću te ostaviti bez trista sijaseta”), pa buka, galama (“Iznesu silu zvona i stanu u njih udarati. Na taj sijaset grnu malo i veliko u crkvu”), a u vreme turske vladavine ovim terminom označavalo se javno izvršenje izrečene presude, tačnije telesne kazne, a najčešće je to bila smrtna.

Pretpostavlja se da je reč sijaset (postoji i oblik sejaset) u značenju mnoštvo dobila ovo značenje upravo otuda što su telesne kazne izvršavane javno na “sijaset mejdanu” u prisustvu mnoštva ljudi. Postoji i narodna poslovica “Zlo činio sijaset primio”. U Vukovom Rječniku sijaset se prevodi kao Ungelegenheit, molestia, bijeda, napast. I za Đorđa Popovića Daničara (Turske i druge istočanske reči) sijaset je beda, napast, pokor, pa kazna, javna kazna.

Uz navedena, u Uskočkom rečniku ova reč znači još i nepoželjan, neprijateljski raspoložen čovek, čudo, budala, anatemnjak, đavo (“Čuvaj se ti onoga sijaseta”), kao i neobična pojava, čudovišnost. Tu je i prilog vrlo mnogo, do grla (“Ima svačega sijaset”). A radi pojačanja uz reč sijaset dodavao bi se i pridev sijasetni (“Bježi sijasetu sijasetni /đavole đavolji,/ šta si me skolijo”).

U pitanju je turcizam arapskog porekla (siyaset) sa prvobitnim značenjem vođenje, rukovođenje (državom, domaćinstvom), zatim politika, diplomatija, pa timarenje i kroćenje konja.

A u savremenom turskom jeziku siyaset znači politika, diplomatija, figurativno spretnost, umešnost, dok je siyasetči političar, odnosno politikant.

Republika, 380-381, 01-31.05.2006.

Bakšiš

Opet jedan turcizam koji je našao svoje mesto i u evropskim jezicima i tu ostao u upotrebi do danas, a znači, kao i kod nas, poklon, napojnica, mito.

Najpre su osmanski sultani prilikom stupanja na presto, ali i drugim povodima, davali bakšiš vojnim licima (janjičarima, spahijama, uz druge), ulemi i uglednim državnim službenicima.

U sličnom značenju – dar, poklon, nagrada za zasluge/usluge – javlja se i u našoj narodnoj pesmi: “Baška ću vam bakšiš pokloniti/ Kom’ agaluk, kome li spailuk”. Ili: “Marko sječe arapske junake, pa sve glave pred cara iznosi, a car Marku bakšiše poklanja”. Reč koristi i Njegoš: “Odniješe delibaši glavu/ te im dava bakšiš i čelenke”.

Zanimljivo je da je, pored mnogobrojnih poreza koji su tokom XVIII veka ubirani za vojne potrebe i za potrebe svih vrsta službenika, ubirana i pomoć za bakšiš (poklon) velikom veziru.

Krajem XIX veka bakšiš je – kaže Đorđe Popović Daničar – “dar, darak, o kakvom prazniku, ili inače o kakvoj svečanoj prilici, poklon, opraštanje; u srpskom je uzeta ova reč u značenju napojnice”. Na primer: “Brijanje se plaća trideset pet dinara, ali je čaršiski red dati onome ko te obrije povrh toga koji dinar bakšiša”.

Last but not least bakšiš je i mito: “Na Porti se bez bakšiša ništa nije moglo postići, a sa novcem… sve”.

A u savremenom turskom bahš – poklon, dar, opraštanje, oproštaj, odnosno bahšiš – bakšiš, napojnica, čast, poklon, dar.

U pitanju je imenica izvedena od persijskog glagola bahšiden – dati, darovati, pokloniti.

Republika, 386-387, 01-31.08.2006.

Lakrdija

Balkanski turcizam onomatopejskog porekla od turske reči lakirdi – reč, brbljanje, blebetanje, ogovaranje, svađa, prepirka (lakirdidži – brbljivac, naklapalo).

Kod nas je lakrdija ponajpre šala puna nestašluka (“Đaci su naučili da s furundžijama zbijaju lakrdije”), zatim ludorija, budalaština (“Najžalosnija je to lakrdija mode, da se za ljubav lepote zdravlje na kocku meće”), pa drangulija, koještarija (“Žene… jako upotrebljuju takve lakrdije, kao što su pomade”); reč (“Posrčemo po kavu i izmenjamo jednu dve lakrdije”) i govor, priča, beseda, razgovor (“Pa mu vezir veli lakrdiju:/ Evo tebi katul-bujruntije,/ I evo ti za hašluka blaga!”). U Rečniku kosovsko-metohijskog dijalekta lakrdija znači reč, zadata reč, protivrečnost, svađa, prazna reč, laž.

Najzad, u književnosti je lakrdija vrsta komedije bez veće vrednosti, kojoj je cilj da izazove smeh, poglavito jeftinim, često vulgarnim efektima, farsa, burleska. U XIX i XX veku lakrdija je mnogo izgubila od narodno-satiričnog karaktera farse i postala zabavna vrsta sa sirovim šalama i skarednim sadržajem.

Otuda je lakrdijaš onaj koji zbija šale, šaljivčina, vragolan, spadalo, ali i pisac lakrdija (“Proglašen nekad gotovo lakrdijašem Nušić se… sve više uzdiže kao realist višega stila”), kao i glumac koji igra u lakrdiji; pa dalje dvorska budala, pajac (“Susretoh usput silu naroda,/ Vlastelu mnogu i najamnike s njom,/ Što gospodstveno vode sa sobom/ Lakrdijaše, igrače i čarobnike”). A pokrajinski, pak, lakrdijaš je rečit čovek, dobar govornik.

Postoji i ženski oblik – lakrdijašica. Zatim, glagol lakrdijati, lakrdijašiti, lakrdisati – namerno govoriti ili činiti nešto smešno, zbijati šalu, izvoditi vragolije, šegačiti se (“Car se šali i lakrdiše samo!”), odnosno razgovarati, voditi razgovor (“Što ne svratite malo da lakrdišemo?”). Postoji i pridev, odnosno prilog lakrdijski, lakrdijaški, uz ostale izvedenice.

Republika, 390-391, 01-31.10.2006.

Pamuk

Ovaj turcizam, poznat kod nas već odavno, nedavno je, zahvaljujući turskom nobelovcu Orhanu Pamuku, upoznao i ostatak sveta.

Kultura i upotreba pamuka razvila se i u novom i u starom svetu nezavisno jedna od druge. Prve sigurne vesti o upotrebi pamuka u starom svetu potiču iz Indije (oko 800. pne). Pominje ga i otac istorije Herodot (“Divlje drveće rađa nekom vrstom vune, koja je po kakvoći i izdržljivosti bolja od ovčije, i od te vune s drveća prave Indusi sebi odela”). U antici su Grci i Rimljani uvozili pamučne tkanine kao luksuznu robu. U VII veku nove ere ova tropska i suptropska biljka stigla je do Mesopotamije. Tu su je, osvajajući Persiju, otkrili Arapi i doneli je u oblasti Mediterana koje su bili osvojili. Na Siciliji se javlja u IX veku, a vek kasnije i u Španiji. Pamuk je tada korišćen i za punjenje jastuka i madraca, ali prvenstveno za proizvodnju tkanina, među kojima su bile i one mešane sa svilom (muslin, na primer). I kao kod ostalih biljaka, pamuku su pripisivana i lekovita svojstva. Zanimljivo je da su neki islamski asketi pamukom punili uši da bi se zaštitili od akustičnih iskušenja.

Zapadni Evropljani upoznali su pamuk osvajajući Siciliju, a potom i muslimanske oblasti Španije, kao i u vreme krstaških ratova.

U ranom srednjem veku pamučne tkanine stizale su u Zapadnu Evropu kao retka luksuzna roba. Od XII veka, međutim, uvoze se, pre svega preko Venecije, u većim količinama. I to sa istočnog Mediterana, gde započinje i njihova proizvodnja. Tu su pravljene od pamuka i lana.

Arapska reč za pamuk je kutn (verovatno od starog semitskog korena k-t-n), pa se otuda u većini evropskih jezika pamuk naziva cot(t)on(e), dok je reč pamuk na ove prostore stigla preko Turaka.

Tačnije, pamuk dolazi od persijske reči penbe (-benbug-panbug-panbuk-pamuk).

Pod pamukom se u našem jeziku podrazumeva južna biljka (iz porodice slezova) od čijih se plodova dobija pamučno vlakno, a zatim i pamučna vlakna od kojih se prave tekstilni predmeti i vata. Postoje i izrazi mekan kao pamuk – vrlo je mekana srca; ovijati koga pamukom – vrlo nežno postupati s kim (“Ovijao je svoju dragu jedinicu pamukom”) i piti (sisati, vaditi) kome krv (dušu) na pamuk – na fini način stalno, smišljeno mučiti, kinjiti koga (“Nama ovdje piju dušu na pamuk”).

Postoje i pridevi pamukli (“Pa obuče pamukli košulju”) i pamučan. Ovaj drugi još znači (figurativno) i koji je mekan kao pamuk (“Živi za nj i čeka na nj, mekana pamučna duša”). Tu je i pamuklija – haljenak, obično muški, od kupovne pamučne tkanine, odnosno gornja odeća postavljena pamukom (“Imao je u pamukliji ušivena dva dukata”). Postoji i deminutiv pamuklica. Pamuklijaš ili pamučar je zanatlija koji pravi pamučne odevne predmete, kao i trgovac koji prodaje pamučnu robu. Pamučnenica je košulja lanom snovana, a pamukom tkana. A pamučara je tvornica, fabrika pamučnih tkanina. Najzad, pamuklija je još i vrsta jabuke, a pamučarka vrsta breskve.

I da se ponovo vratimo Orhanu Pamuku. Otkud prezime Pamuk?

Pišući o svojoj porodici turski nobelovac kaže da priča počinje s babom i dedom koji su “bili iz gradića Gordes u blizini Manise i poticali (su) iz porodice Pamuk nazvane tako zato što su im kosa i ten bili i suviše beli za taj kraj” (Istanbul, uspomene i grad, Beograd 2006, 21).

Republika, 402-405, 01.04-31.05.2007.

Vojvoda

Nedavno smo, usred mira, dobili, opet, nove četničke vojvode. Ovog puta čak petnaestoricu, pa tako ovoj sveslovenskoj i praslovenskoj reči nikako ne preti opasnost da u XXI veku postane arhaična.

U pitanju je, u stvari, složenica od sintagme voje (voja, u značenju “vojnik” ili “vojska”) i od voda (od voditi), znači onaj koji vodi vojsku, zapovednik vojske, vojskovođa. Ova titula je od davnina postojala kod svih slovenskih naroda. U doba vojne demokratije vojvoda je bio vođa plemena, odnosno saveza plemena u vreme rata.

Vojvoda (latinski belli dux) je visoka titula koja je u periodu Nemanjića podrazumevala vojnu funkciju, a kasnije, u vreme Despotovine, i vojnu i civilnu vlast u oblasnoj i lokalnoj upravi.

Još od Nemanjinog vremena vojvoda je najviši vojni čin posle vladara. Otuda su vojvode pripadale krugu najkrupnije vlastele i zapovedale su odredima vojske jedne ili više župa. Shodno Dušanovom zakoniku vojvode u vojsci imaju istu vlast kao i car; tačnije, car svoju vlast vrhovnog zapovednika prenosi na vojvode. Vojvode dobijaju apsolutnu sudsku vlast i za sporove koji spadaju u nadležnost vojnog suda.

U vreme Despotovine vojvode dobijaju još veći vojni značaj jer se vode skoro neprestani ratovi za odbranu i očuvanje zemlje, pa se tako u njihovoj funkciji objedinjuju vojna i civilna vlast na poverenoj im teritoriji. Poznati Zakon o rudnicima despota Stefana (iz 1412) zna samo za vojvode u čijim je rukama bila i vojna i upravna i sudska vlast. Jedna od mera militarizacije zemlje bila je i ta što su raniju vlastelu-krajišnike, koji su upravljali krajištima, sada zamenili vojvode-krajišnici, koji su dobili još veća ovlašćenja i obaveze.

Titula vojvode postoji i u bosanskoj državi Kotromanića, kao i u Zeti Crnojevića. U ovoj poslednjoj titula se održala i posle pada zemlje pod tursku vlast, kada su vojvode postale plemenske starešine u Crnoj Gori i Hercegovini. Prema narodnoj tradiciji, naziv vojvode ili velikog vojvode preuzimaju, u toku Prvog i Drugog srpskog ustanka, narodni prvaci koji su se istakli u ratu, potiskujući tako kneževe kao stare organe vlasti.

Inače, ovaj slavizam (poput brojnih drugih) ušao je i u osmanski rečnik. U XV veku u osmanskim dokumentima (na srpskom jeziku) termin vojvoda bio je sinonim za krajiškog bega i sandžak-bega. U ovom carstvu titulu vojvode nosilo je i lice zaduženo da upravlja posedima (hasovima) sandžak-bega u jednoj ili više nahija, kao i posedima drugih visokih državnih dostojanstvenika i pripadnika carske porodice.

Predanje pripisuje ovu titulu istorijskim ličnostima, kao i likovima iz narodne epike. Vojvoda je, pored ostalih, kosovski junak Miloš Obilić. A glavni junak lepe narodne pesme o opsadi i padu grada Stalaća na Moravi je vojvoda Prijezda (zasad bez potvrde u istorijskim izvorima).

Ovu titulu nosile su takođe i starešine senjskih uskoka, a “tako se zove i Arnautin čuvar manastira Deviča i Dečana” (reč je o poznatim “manastirskim vojvodama”). Vojvode je, od samog početka (XIX vek), imao i četnički pokret.

Ova titula je najviši vojnički čin u srpskoj, a potom u jugoslovenskoj vojsci. Dobijao se samo za naročite ratne zasluge; srpska vojska imala je četvoricu vojvoda: Radomira Putnika, Stepu Stepanovića, Živojina Mišića i Petra Bojovića. Za ratne zasluge u Prvom svetskom ratu francuski maršal Franše D’Epere imenovan je za počasnog vojvodu jugoslovenske vojske.

Pored navedenih značenja vojvoda je i plemićka titula članova nekih vladarskih porodica; zatim jedan od svatovskih časnika (nosi neuobičajenu odeću, stalno je aktivan i stara se o kretanju svadbene povorke i o poretku svatova; negde se naziva i čauš, čaja) i, najzad, junačina, ljudina.

Reč ima i leksikologijsku familiju, pa je tako vojvodić sin ili unuk vojvodin, ali i prezime (uz oblike Vejvoda i Vivoda); vojvoditi znači imenovati koga za vojvodu; vojvoditi se, izdavati se za vojvodu; a vojvodovati – biti vojvoda, zapovedati; vojvodstvo – čast i dostojanstvo vojvode, vođstvo, zapovedništvo, vojvodina; vojvotkinja – titula žene ili kćeri vojvode ili člana vladarske porodice i, najzad, vojvodina je oblast i pokrajina kojom upravlja vojvoda, kao i zvaničan naziv za Autonomnu Pokrajinu Vojvodinu (prvobitno ime: Vojvodstvo Srpsko i Tamiški Banat). Postoje i složenice: vojvod-baša, podvojvoda, nadvojvoda, nadvojvotkinja.

Pirinač i(li) riža

Smatra se balkanskim turcizmom persijskog porekla. Međutim, ova prastara kulturna biljka nastala je, verovatno, od divljih vrsta rasprostranjenih na području od južne Indije do Kine. Otuda i njena imena – birindž i oriza (lat. Oryza sativa) – potiču iz sanskrita.

Iz Indije stiže u arapske zemlje, a potom u Mesopotamiju, Siriju i Egipat, da bi u X veku bila poznata i u Španiji. Svoju ekspanziju ova žitarica doživljava u VII veku.

Upoznavši je u Iraku i jednom je prihvativši, Arapi su je gajili svuda gde su za to postojali klimatski uslovi. Kasnije će je preuzeti Turci i to je najznačajnija kultura koju će oni doneti na balkanske prostore. Smatra se najvažnijom žitaricom sveta i osnovna je hrana preko polovine čitavog čovečanstva.

U našem jeziku postoje i oblici pirinč i pirindža („Nišesta se gradi od pirindža“). Pirinčište je njiva, polje na kojem je gajen pirinač, a pirinčar je onaj koji gaji ovu žitaricu. Pirinač je, međutim, i naziv za bronzu (žuta med), pa otuda pridev pirinčali koji je od pirinča, mesingan („Škljocnu pirinčali reza i istom se vrata otvoriše“).

Koristi se, manje, i drugo ime – riža. Polje zasejano rižom, pirinčano polje naziva se rižište („Nekadašnje močvare… danas su bogata rižišta“), a rižar je radnik na riži. Od ove druge reči – oriza – potiču nazivi za pirinač u većini evropskih, kao i u ruskom jeziku (reis, rice, riz, riso, ris). I kod nas su zabeleženi oblici: riž, rižkaša, riškaša, uz saracensko pšeno.

Republika, 414-415, 01-31.10.2007.

Badem

I ovaj turcizam (poput ne malobrojnih) vodi poreklo iz sanskrita (badama). Pod bademom – postoji i oblik bajan odnosno bajam („U Mostaru procvali bajami“) – podrazumeva se i drvo (Prunus amygdalus) i plod tog drveta. Ovim imenom naziva se (ne samo u našem jeziku) i krajnik („Bademi su u guši jako crveni i otečeni“). U Bosni je badem koža s lisičjeg buta, dok je u Turskoj to naziv za lisičinu. Postoje i izrazi na bademe – sa šarama u obliku badema („Čemer – pavte na badem kovate“) i badem-pirlit – utkane šare u boji u obliku badema na domaćem vezu. Pridevi bademli (s turskim nastavkom li) – koji sadrži badem, umešan s bademom (bademli pita, bademli zejtin) i bademast – koji je oblika badema, koji je kao u badema („uzani razrez bademastih joj očiju bio je zavinut prema gore“). A kaže se i bademast ukus. Bademov – koji pripada bademu, koji se dobija od badema (bademov cvet, bademovo ulje).

Tu su i druge izvedenice: bademnjak – kolač s bademima, bademovača – torta s bademom; bademovina – bademovo drvo (kao građa); bademovica – bademovo mleko. U Bosni i Turskoj spravlja se bademezma – domaći (kućni) marcipan, vrsta slatkog jela od šećera i badema.

Naziv ovog ploda koristi se i za lična imena: muška – Badem, Bademić, Bademko; i ženska – Badema, Bademica, Bademka. A postoji i prezime Bademlić.

U narodnom verovanju bademov zejtin je lek od krasta i od uhobolje, dok je gorki badem sa šećerom lek za one koji pljuju krv. Živi još i rimsko verovanje da „ko hoće da se ne opije, neka našte srce pojede pet gorkih badema“. A „u Kotarima vode mladu k bunaru, na koji ona meće jabuka, oraha i badema, pa to deca grabe“.

Republika, 422-423, 01-29.02.2008.

Činija

„Svaki sud od pečene zemlje ili porculana strane izrade“, kako to sažeto obaveštavaju enciklopedije i rečnici. Navode se i sinonimi: kalenica, zd(j)ela, tanjur, čanak. Ovim imenom se dugo nazivao – i kod nas – i sam porculan (najfinija vrsta keramike, tzv. belo zlato). Zašto?

Reč je posredstvom Turaka stigla iz perzijskog u kojem pridev čini znači kineski, odnosno porculan budući da je on prvobitno i zadugo stizao isključivo iz Kine, koja se na perzijskom zove Čin. A Kina je, kako se zna, domovina porculana (u upotrebi je i oblik porcelan), čija se proizvodnja vezuje za dinastiju Tang (618–906), da bi kasnije bio preuzet, i usavršen, i u Japanu.

Proizvodi od kineskog porculana stižu u Evropu od XIII, a tek od XVII veka počinju redovno da ga uvoze holandski trgovci. Taj je porculan u Evropi bio neobično cenjen i skup. Prvi pokušaji vlastite proizvodnje datiraju od samog početka XVI veka (Venecija, Ferara, Firenca – tzv. Mediči porculan). Budući da su Kinezi držali način proizvodnje porculana u strogoj tajnosti ovim se pokušajima dobijao tek neki surogat. Pa će tako tek Nemcu, apotekaru i alhemičaru J. F. Betgeru (Boettger) iz Drezdena, u saradnji sa fizičarem, mineralogom i matematičarem E. W. von Čirnhausenom (Tschirnhaus), poći za rukom da otkrije tajnu proizvodnje porculana da bi već sledeće godine (1710) bila osnovana prva evropska manufaktura u Majsnu (Meissen). Nastaju manufakture porculana – većinom kao dvorska preduzeća – i u drugim evropskim zemljama. Porculan na velika vrata ulazi u modu u doba baroka i rokokoa, kada se izrađuju sve vrste posuđa, oplata za zidove i sitna plastika (figure i grupe, pastoralni i galantni motivi). A pojavom čaja, kafe i čokolade stvaraju se i mnogobrojni novi oblici posuđa; javlja se pojam servis kao celine.

Opšta proizvodnja porculana oživljava potkraj XIX veka u svim glavnim manufakturama, koje zadržavaju tradicionalne oblike i ukrase, pri tom se proizvodnja industrijalizuje. Tako porculan od luksuznog predmeta postaje proizvod široke potrošnje.

U Osmanskom carstvu pod imenom čini pretežno se podrazumevala domaća keramika, sa centrom u Izniku (kasnije i u Kjutahji), koja je u velikoj meri koristila kinesko i perzijsko iskustvo na području grnčarije. Za potrebe dvora i visokih dostojanstvenika, međutim, u znatnoj meri uvozio se i originalni kineski porculan, koji se i danas može videti izložen u prostorijama nekadašnje carske kuhinje dvorca Topkapi saraja u Istanbulu. Po broju kineskih eksponata (10.700) ovaj muzej nalazi se na trećem mestu u svetu (iza pekinškog i drezdenskog).

Polazeći od osmanskih, odnosno turskih rečnika, čini znači kineski, kineski porculan, porculan uopšte (šolja, tanjir i sl.), kalj; a danas: keramička pločica (za oblaganje), fajans, porculan, od keramičkih pločica, popločan, porculisan (čini soba – kaljeva peć).

Osmanlije su, zaista, u velikoj meri koristile keramičke pločice za dekorisanje ne samo sakralnih (džamija, turbe) nego i svetovnih građevina (u mnogim odajama carskog harema, uz poznati Činili kešk – fajansni paviljon, na primer). Zbog prelepih keramičkih pločica svoje ime dobila je i čuvena Plava džamija (nasuprot Aja-Sofiji).

Inače, osmanska keramika je danas među najcenjenijima u svetu, naročito ona na zidnim pločicama velikih dimenzija s cvetnim ukrasima po ugledu na kineske primere. A neke male džamije, kao Mehmed-paše Sokolovića (1571) ili Rustem-paše (oko 1550), pravi su muzeji keramičkih pločica.

Nama je činija (ja je uobičajeni domaći nastavak koji se dodaje tuđicama) svakako stigla s turskih prostora. Za nju zna i narodna pesma: „Sprema kralju od zlata tepsiju, a na njojzi dvanaest činija“. Na Beogradskoj tvrđavi nađeni su ulomci i kineskog porculana (uz dosta turske keramike, pa i one iz Iznika). Nabrajajući sofransko (stono) suđe i posuđe za saldisanje (serviranje) poznati Bosanski kuhar A. Lakišića pominje i „porculansko suđe, koje se naziva činija (velika i mala činija)“, dok ćasa ili čorbaluk označava zdelu za žitka jela i može biti od bakra, porculana ili zemlje. Shodno arhivskim vestima turski i drugi orijentalni keramički proizvodi bili su, u XVI i XVII veku, korišćeni u starom Dubrovniku. Tu se pominju i turske činije od bakra. U Vojvodini se pod činijom podrazumeva, ponajpre, „posuda za serviranje supe“ (supentop, supšisla). Bilo ih je, međutim, i od stakla i srebra i to raznih veličina, oblika i namene. Ponegde se pod činijom podrazumevalo i posuđe izrađeno od drveta, uz ono od metala.

Kao termin koristi se i u arheologiji (neolitske/vinčanske činije).

Postoje i oblici činij(i)ca, činiče.

Keramičke pločice su, kao i na zapadu, i kod nas u znatnoj meri korišćene za oblaganje peći (kaljevi).

Za samu Kinu vezan je i izraz Činu-Mačin, što znači vrlo daleko, predaleko, neki daleki kraj, na kraj sveta. U običnom govoru, na primer, otišao je u Činu-Mačin (Kina i Mongolija). Izraz je književnog porekla (iz divanske poezije), i vezan je (čini se) samo za Bosnu i Hercegovinu.

Danas su Kinezi naši sugrađani, a već odavno imamo i nove činije – od plastike. Uz pravo obilje i onih, baš kineskih.

Republika, 426-427, 01-30.04.2008.

Će(j)if

U pitanju je arapska reč (keyf) koja znači: stanje, raspoloženje, kakvoća, kvalitet, zadovoljstvo, uživanje. Stigla nam je preko Turaka, a mi smo je obogatili (kao i Turci) još ponekim značenjima i izvedenicama.

Za Đorđa Popovića Daničara (1884) ćef je naslada života, veselje, radost, dobro raspoloženje, dobra volja, uživanje, zdravlje tela i duše. U savremenom Matičinom Rečniku srpskohrvatskog književnog jezika ćef je želja, volja, prohtev („Dođe mu ćef da se ženi“); pa dobro raspoloženje, zabava, veselje („Ne mogu gledati da Turci s glavom njegovom sebe ćef čine“). U Škaljićevim Turcizmima ćeif, ćejif, ćejf, ćef je dobro raspoloženje, naslada, naslađivanje, uživanje („Sad im neću pomrsiti ćeifa“). Drugo značenje: volja, prohtev, hir, i treće: pripito stanje (u frazi: u ćejfu je).

U epskim narodnim pesmama javlja se i oblik ćeiv („Kad se ladna napojiše vina,/ i junački ćeiv zadobiše“). Postoji i oblik ćev (u izreci „ćev ti piti – od volje ti“). A u Dalmaciji čak i ikaviziran – ćip. Tu su i denominali na -iti: ćefiti – biti dobre volje; naćefiti se –naveseliti se (u narodnoj pesmi); ćefnuti se – prohteti se („Stanodavac uzima za kiriju … koliko najviše može da dobije, a kada mu se ćefne – da otkaz“). Nisu izostali ni pridevi: će(j)ifli – dobro raspoložen, dobre volje, malo „nakresan“, u pripitom stanju. Odnosno ćefli, ćeflija, ćeflisan, ćevlija, ćevleisan.

Prihvaćena je čak i turska negativna postpozicija -siz, odnosno -suz (bez) – ćejifsuz, ćefsuz – neraspoložen, rđave volje, malo bolestan.

Za Hrvata Antuna Hangija koji je, krajem XIX veka, učiteljevao u Bosni, „Ćeif je nešto posebnoga, što osim naših Muslimana valjda nijedan narod na svijetu ne poznaje. I kao što Francuzi imaju svoj esprit, tako imaju naši Muslimani svoj ćeif. Ali kolike li razlike između ćeifa i esprita?! I dok se pod espritom razumijeva nešta spretna, poletnoga, označuje nam ćeif da se je čovjek smirio, da se je smirilo ne samo tijelo, nego i duh njegov. Ćeif je kad se uzneseš u neko bezbrižno carstvo, ne znajući za čas ni da dišeš, ni da kahvu piješ, ili grizeš cigar duhana. Elem nešta slična onoj talijanskoj: Dolce far niente. Ćeif opet u širem smislu jest ono što bismo mi rekli: hoće mi se ili drago mi je. Ako čovjek nešta učini, pa ga ko upita zašto je to učinio, odgovoriće mu: tako mi je bilo po ćeifu. Isto tako upitaš li ga zašto nešto nije učinio, reći će ti: nije mi bilo po ćeifu – pa mirna Bosna.“

Republika, 428-429, 01-31.05.2008.

Čija je turska mantija?

Ponajpre se pod ovim imenom (grcizam mantion) podrazumeva deo odeće sličan (…) dugačkoj odori, haljina sveštenih lica, ogrtač, plašt, ali je u upotrebi i manje korišćeni turcizm (manti) kojim se naziva vrsta pite. Samim Turcima (koji je uglavnom ne smatraju pozajmicom) reč je, kako se pretpostavlja, stigla sa dalekog istoka, odnosno iz Kine (mantou). Neki istraživači kulturne istorije jela vezuju je, međutim, za centralnu Aziju. Pod istim ili sličnim imenom (mantu, mandu, mono i slično) javlja se u nizu azijskih zemalja: Koreji, Avganistanu, Tibetu, Uzbekistanu, Kirgistanu, Kazahstanu, Iranu, Jermeniji, Turskoj. Ukratko, bila je popularno jelo u nekadašnjem SSSR-u, a smatra se i tipičnim jelom u svetom gradu Meki, kao i kod Tatara na Krimu.

Na zapad treba da je stigla posredstvom Turaka u vreme Džingis-kana i Tamerlana. Turski i mongolski konjanici su je, tako hoće priča, nosili sa sobom smrznutu ili suvu da bi je, na prvoj logorskoj vatri, brzo skuvali. Otuda u Turskoj i naziv tatarski burek, što bi ukazivalo na vezu mantije s nomadskim narodima. Iz Anadolije je vrlo rano stigla – kao ravioli – u Italiju. Prvi pomen datira iz sredine XIV veka.

U relevantnim rečnicima mantija se opisuje kao jelo od testa i mlevenog mesa, vrsta testa i pašteta sa mesom. I dok se u azijskoj kuhinji uglavnom kuva na vodi ili, češće, na pari, u Turskoj i Srbiji se peče u pećnici. U Balkanskoj kuhinji (iz 1987) mantije se ubrajaju među predjela, nadev se sastoji od mlevenog svinjskog mesa, ulja, crnog luka, bibera i aleve paprike. A priprema se ovako: „punu kašiku nadeva stavljati na sredinu svakog testa (kocke veličine 10×10 cm), a zatim preko nadeva sastaviti krajeve kvadrata. Na taj način je nadev umotan u mantiju“. A „kako za pripremanje ovog vanrednog srpskog specijaliteta treba dosta vremena, to se gostu za koga se priprema time ukazuje posebna počast.“

U međuvremenu se mantija sve više spravlja u posebnim radionicama i takoreći nezaobilazno je posluženje na novopazarskim svetkovinama svih vrsta. U ovom gradu se mantija može kupiti i u posebnim kioscima na ulici. Priprema se i dalje i po kućama, a na ceni su one – sasvim male.

Mantija je bila popularna i u Vranju („jedna vrsta testa punjenog seckanim mesom ili jajima pomešanim sa sirom“), dok se u Pirotu nekad čak ubrajala među hrišćanska kultna jela („vrsta pite od dve juvke, što se mesi na Mladence, u sredi je pirinadž, a spolja se namaže medom“).

U Sarajevu se, shodno Bosanskom kuharu Alije Lakišića, jedu klepe (ili čikovi burek) koje se, kao i mantija na azijskim prostorima, kuvaju u kipućoj vodi. I kao i u turskoj kuhinji i ovde se serviraju prelivene kiselim mlekom i belim lukom (ima i varijanta da se prethodno zapeku).

Ovo muslimansko gradsko jelo spravlja se takođe na Kosovu, po crnogorskim gradovima (u Rožajima se peklo u pećnici a zatim prelivalo belim lukom), zatim u Albaniji a, verovatno, i drugde.

Danas se čak može govoriti o come-back-u ove vrste pite jer počinje da pristiže, kao u vreme Džingis-kana u smrznutom stanju, i u Beograd.

Republika, 430-431, 01-30.06.2008.

Bostan

Ne treba posebno isticati da se pod ovim zajedničkim imenom – u pitanju je turcizam – danas uglavnom podrazumevaju dinje i lubenice. Shodno tome, sledio bi zaključak da su nam ovo povrće (smatra se i voćem) doneli Turci (budući da se u raspoloživim srednjovekovnim izvorima izrekom ne pominju ni dinje ni lubenice). A nisu. Jer, kako je to odavno utvrđeno, reči dinja i lubenica (raniji oblik ljubenica) ušle su u slovenske jezike još u praslovensko doba. Njihovom domovinom smatra se Azija. Tačnije, kultivisali su ih, pre nekih 3.000 godina, još stari Persijanci. A gajili su ih po baštama, odnosno vrtovima, jer to je prvobitno značenje iranske reči bostan, odnosno bustan (složenica od reči bu-miris i suf. za tvorbu imenica mesta – stan).

Osim dinja i lubenica u bostanu se gajilo i povrće („Na bostanu/ povrću/ ima buba koje zijan čine, a to su kupušnjaci“); voće („Svaka kuća ima u neposrednoj blizini bostan, gde se gaji razno voće“); pa i cveće („Dva su cvjeta u bostanu rasla:/ plavi zumbul i zelena kada“; „Ne truni mi po bostanu cv’jeće“). Otuda i pridev bostanli– cvetan, pun cveća. Najzad, bostanom se nekad nazivala i šumica, odnosno zabran („Ni svoje drvo u bostanu nijesi smio ni zasjeći“).

Uz bostan postoje i oblici: bostanj, bostanija, bostanište, bostanluk. Tu su i nazivi za voće koje u bostanu raste: bostanka (i lubeničarka) – okruglasta kruška zelene boje, i bostančica – vrsta jabuke.

Gajiti bostan kaže se bostaniti, a bostandžija je onaj koji proizvodi ili prodaje bostan, odnosno vrtlar, zeleničar („Bostan sadi bostandžija Meho, bostan sadi, a bogu se moli“).

U vreme Turaka bostandžije su bile janjičarski rod dvorske vojske koja je vršila dužnost specijalne zaštite sultanovog dvora i imala policijske i druge funkcije. Tako se njihov broj u XVII veku kretao od dve do dve i po hiljade ljudi. Tri do četiri stotine bostandžija imali su privilegovan položaj dvorskih slugu i koristili su se velikim uticajem na dvoru. Bostandžije su, pre svega, bile odgovorne za čuvanje sultanove ličnosti. A iz njihovih redova često su se uzdizalii i sami veliki veziri. Osnovna masa bostandžija korišćena je, međutim, za razne poslove u vrtovima (baštama) – otuda nose i to ime (doslovno: povrtar) – koji su se nalazili pod Istanbulom, Jedrenom i Galipoljem, kao i onima u Anadoliji. Angažovani su, zatim, za prevoz raznih tovara vodom za tekuće potrebe dvora, za pripremanje materijala za građenje dvoraca i zadužbina, kao i za gašenje požara (koji su često harali u osmanskoj prestonici).

Starešina njihovog korpusa zvao se bostandžibaša. Ponekad su bostandžije sudelovale u pobunama i gubile poverenje sultana. Među ubojicama sultana Selima III nalazio se i bostandžija Deli Mustafa. Oni će se protiviti i kasnijim reformama turske vojske.

Do danas su ostala prezimena Bostandžija i Bostandžić.

Postoje i izrazi: obrati (zelen) bostan (zlo proći, propasti) i bostandžiji bostan prodavati (kazivati nešto onome koji to bolje zna).

Turci imaju bostanski kebab i bostanski patlidžan, a mi bostandžijski pasulj (koji je najbolji).

Bostan (Bustan) je, najzad i naziv dela velikog perzijskog pesnika XIII veka – Saadija.

Republika, 438-439, 01-31.10.2008.

Bre!

Svakodnevni govor na ovim prostorima teško da bi bio zamisliv bez ove tuđice. U zavisnosti od intonacije i mesta u rečenici uzvik bre može da ima više značenja. Najpre, služi za isticanje, naglašavanje iskaza: ama, more, ta („Bre svi bi nam narodi zavidjeli“). Dalje značenje bi bilo za pojačavanje pri obraćanju, s neodobravanjem, ljutinom, izbrecavanjem („Bre ne laži, crni Arapine!“, „A tebe sam i tražio… Kamo harač, bre!“). Ili, s čuđenjem („Bre, živećeš sto godina“).

A može biti i za poziv, zapovest: more, hej, ded, hajde („Čiji si, bre, govori“). Zatim za opomenu, pretnju („Bre, ako te okupim, presešće ti bal“), za podsticanje, hrabrenje, sokoljenje („Muško bre budi“), za preklinjanje („A bre medet na kulašu Tale“), pa i za izražavanje žalosti, prezira, prkosa („Bre, bre! A ja nju toliko voleo?!“).

Ovaj uzvik koristi se, takođe, za odobravanje, divljenje (često pojačano sa aferim), čuđenje, iznenađenje („Bre aferim, pile sokolovo!“; „Bre kakva je cura pristanula!“).

Tuđica bre susreće se i u službi svezice: i, pa, te, odnosno služi za isticanje, pojačavanje („Bre ćutao sam, bre vikao sam, bre pretio – badava, sve zlo, te zlo“).

Najzad, katkad se koristi i pleonastično, radi popunjavanja broja slogova u stihovima („Ona mu je ufatila, bre, junaku konja dobra“).

Za Đorđa Popovića Daničara bre je turska interjekcija, koja se upotrebljava u gnjevu ili zovući nižega od sebe, znači: hej, ej! Navodi i glagole izvedene od ovog uzvika: brekati se i brecati se (od kojih je samo ovaj drugi i danas u upotrebi). Kaže se još i breckati, brecnuti (breknuti): viknuti nabusito, oseći se, i brečati se („Što se breči bez potrebe?“).

Ima i dosta drugih izvedenica: brecav, brecasto (nabusito, osorno); breckalo je onaj koji se često breca; breculja je, opet, naziv za muvu, a tako se zove i ženska osoba koja se često breca; dok je brecaj – udar (zvona). Postoji, najzad, i prezime Brecić.

U Turskoj, Bugarskoj i Makedoniji u upotrebi je oblik be, dok je kod ostalih balkanskih naroda bre.

Zanimljivo je da se ova tuđica – smatra se i turcizmom – obično objašnjava drugim tuđicama kao što su hajde, de, more (vokativ od moros – luda). Po mišljenju nekih lingvista, upravo od ove poslednje grčke reči treba da je i izvedena. Međutim, najnoviji Turski istorijski i etimološki rečnik (Andreas Tietze, Istanbul-Wien, 2002, 299–230) ostavlja pitanje porekla uzvika be otvorenim.

Republika, 440-441, 01-30.11.2008.

Divan

Prvobitno značenje ovog arabizma – od gl. dawwana, sakupiti (pesme i slično), napisati, zapisati, zabeležiti, uneti, upisati, zavesti, proknjižiti, registrovati, utvrditi – bilo je tursko (osmansko) carsko veće, vlada, savet, državni savet, pa dvorana ili savet u kojoj zaseda veće, većnica, dvor, savetovanje, većanje („Poranio care od Stambola,/ pa se šeće po divanu svome“).

Dalje, kuća, carski dvor, carski presto. Kancelarije visokih dostojanstvenika vezira i paša takođe su se nazivali divani („A kad budeš pred pašine dvore,/ gledaće te paša sa divana“).

Ali, pod divanom će se podrazumevati i razgovor, besedenje, govor, pričanje uopšte; otuda gl. divaniti („Ćuti Marko, ništa ne divani“), divaniti se, divanisati, divankati (govorkati, zuckati).

U Slavoniji divaniti znači ašikovati, voditi ljubav. Izaći na divan znači podići svoj glas, javiti se, izneti svoj stav, a stati na divan –stati mirno i čekati zapovest ili reč („Hajde, šćero, da idemo kapiji,/ Da stanemo na divan serdaru“).

Divan je, dalje, i vrsta sofe, kanabeta, otoman, sećija.

I, najzad, ovim imenom naziva se u orijentalnoj književnosti zbornik poezije jednog pesnika, spevan po određenim pravilima. Sve pesme divana moraju, naime, biti spevane po strogim pravilima arapske metrike, s obaveznom rimom (a to su, obično, kaside, gazele, rubaije, uz druge). Postoji i oblik divanče – mali divan, mali zbornik poezije koji su obično sastavljali mlađi pesnici (ali, ponekad, i oni slavni nisu ostavljali veliku zbirku). Osmanska klasična književnost (od XIII do XIX veka) naziva se divanskom. Kažu i da su svi turski sultani imali svoj divan, a za ovim imenom će posegnuti i veliki nemački pesnik Gete (Zapadno-istočni divan).

U arhitekturi se ponekad i doksat naziva divana („Kuće u Timočana i Svrljižana obično su s jednom sobom i kujnom (…) Gotovo pred svakom kućom ima trem koji se zove divan ili divana“). U starim građanskim kućama prostrano predsoblje (hodnik) na spratu, odnosno prijemna soba nazivao se divanana/divanhane(a).

Postojala je i divan-kabanica – duga crvena kabanica, obično za svečane prilike, divan-ćatib (pisar, sekretar), divan-efendija. Divanija je, pak, zvanično pismo osmanske države od XV do XIX veka i njime su ispisivane sultanske povelje i zapovesti, kao i naredbe ostalih visokih državnih funkcionera.

Italijanska dogana i francuska douane udaljene su izvedenice divana. A tu je i divona, dogana, carinarnica u starom Dubrovniku. Ovo (odnosno slično značenje) imala je ova reč već u arapskom, a potom i u persijskom jeziku.

Republika, 444-445, 01-31.01.2009.

Merak

I ovaj turcizam nikako da zastari i, po običaju, ima više značenja i izvedenica.

Pod merakom se, najpre, podrazumeva želja, žudnja, čežnja za nečim („Meni je neki merak da ta cura bude tvoja“), pa ugodno, prijatno raspoloženje, uživanje, zadovoljstvo („Lazare Ognjanoviću, za ovaj merak, i ovu rados’ kum da mi budeš“) i, najzad, melanholija, potištenost zbog preterane žudnje, čežnje za nečim („Ovo će dete rasti … dorašće do same udaje, ali će tada umreti od meraka“).

Slede izrazi: biti merak na nekoga, nešto, imati merak na nekoga, nešto želeti, voleti nekoga, nešto, žudeti za nekim, nečim („Nikad ih čakšire jadnik u životu nije obukao, ali je uvek bio merak na njih“); svezati merak postati potišten, deprimiran zbog preterane žudnje, čežnje za nekim („Ovaj čovjek je merak svezao, niti govori niti romori“); frljiti merak na nekoga, zaljubiti se u nekoga, zavoleti nekoga („Na teb’ li ću frljim merak?“); činiti merak, provoditi vreme u zadovoljstvu, uživati („Tu vam je blagi Leskovčanin i pitomi Nišlija, čine merak kraj bistrog potoka“). Uz nepravilni pridev merakli (željan uživanja i naslade, strastven, požudan, pohotan, na nekoga, na nešto), postoji i oblik meraklijski („Ova je najmerakliska igra, a kad je i žena tu, onda je još i pomerakliska“), a ovaj drugi može se upotrebiti i priloški – na meraklijski način, kao što rade meraklije, s uživanjem („Uzvali se na stolici, nekako merakliski – bolno uzdahne“; „Oh, al’ je meraklijski ispečeno!“).

Od turskog prideva merakli stvorena je, dalje, naša izvedenica meraklija (ponekad sa dopunom: na nešto, za nečim, za nešto i sl.), onaj koji voli i ume da uživa u nečemu, onaj koji voli i ume da se veseli, da se provodi („Voleo je i jedno i drugo, svirku i pesmu, toliko da su to u Gnjilanu gotovo svi znali i za to bi o njemu rekli, da je meraklija za te veštine“). Odnosno sa dopunom: za nekoga muškarac koji voli da gleda žene i da se provodi s njima, koji ume da uživa u ljubavi („A oči mu Avdagi sjaju kao u čovjeka koji je meraklija i na dobru pušku i na lijepo žensko“).

Postoje i dva glagolska oblika: meraktisati (uživati, naslađivati se) i zameračiti, svezati merak za nečim, zaželjeti, poželjeti. A od ovog prvog postoji i glagolska imenica meraktisanje („Kako ju je lako poljubio, dva joj mlaza krvi udarila, od meraka i od meraktisanja“).

U leskovačkom govoru, uz muški meraklija, postoji i ženski rod meraklika sa značenjem ljubiteljka („Nevestice, meraklice, s merak si se opremila“), ali to može biti i žena lakog vladanja („Meraklika je ona za onakvi stvari, sećaš li se“). I u makedonskom jeziku postoje dva oblika: meraklija i meraklijka sa istim značenjem, a u albanskom, uz merak i merakli, izveden je i glagolski oblik – merakos (želeti, voleti, žudeti za nečim, imati merak).

U turskom jeziku reč merak znači, najpre, radoznalost, znatiželja, zainteresovanost, zanimanje, a zatim zanos, strast, pasija, manija, pa dalje briga, bojazan, zebnja, seta, hipohondrija. Uz pridev merakli, postoji i oblik meraksiz (sa turskim sufiksom siz/siz – bez) – nezainteresovan, ravnodušan, bezbrižan, spokojan, hladan, staložen.

Poreklo ovog turcizma zasad ostaje otvoreno; dovodi se u vezu s arapskom rečju merakk (finoća, prefinjenost, suptilnost, delikatnost, mekost, blagost…), ali nije sasvim isključena ni mogućnost da je u pitanju i grcizam.

Republika, 446-447, 01-28.02.2009.

Gulanfer

Složenica od arapske reči gulam (množina gilman, gilme, gulaman) – dečak, mladić, momak, sluga, mlad rob, paž, pratilac, konobar, pion, pešak (u šahu) i persijske reči bare –prijatelj, ljubavnik. Preko turskog gulampare eto „našeg“ gulan(m)fera koji ovde pokriva više „zanimanja“ – uličar, beskućnik, skitnica, golać, besposličar, probisvet, spadalo, mangup, obešenjak, baraba, fakin („Gulanferu nijedan, i ti će’ pa nekoga da častiš“). Imamo i oblike gulaver („U koga se zagledala? U Matu, kolara, gulavera“), odnosno gulanferija, to će reći gulanferi, probisveti („Sve ti je to gola raja i gulanferija“). A gulamija znači, opet, graja, vika, galama, gužva („Na pazaru je danas bila velika gulamija“) i možda je treba dovesti u vezu s istoimenim nazivom za vrstu turske takse. Ne nedostaje ni nesvršeni glagol gulanferiti (se) – živeti kao gulanfer, skitati, mangupirati se („Gulanferi kao propalica, mjesto da se prihvati posla“), a tu je još i pridev gulanferski („E, boga ti gulanferskog, baš ništa nemaju“).

„Slično Abasidskom carstvu i islamskim sultanima u Egiptu i Iranu i Osmanlije su“ – kaže turski istoričar Halil Inaldžik – „imale robovsku vojsku, a upravne položaje poveravali su posebno školovanim robovima, jer je sultan, prenoseći svoju vlast isključivo na one koji su mu dugovali nedvosmislenu vernost, obezbeđivao svoju apsolutnu vlast. On – sultan – može ih uzdići i uništiti, a da se pri tom ne izloži nikakvoj opasnosti“. Od Evropljana Makijaveli je tačno zapazio da je Osmansko carstvo apsolutistička monarhija zasnovana na robovskom sistemu.

U vreme Turaka-Seldžuka gulam je bio naziv za vojnika plaćenika.Turci-Osmanlije razlikuju termine gulam – punoletni zarobljeni muškarac i gulamče – zarobljeni dečak star od osam do dvanaest godina. Iz redova ratnih zarobljenika (uz one uzete dankom u krvi) regrutovani su „Portini robovi“, koji su, za platu, služili u vojsci, administraciji, odnosno na dvoru (gilman-i saray-i amire). Javljaju se i u provinciji kao vazali, odnosno sluge timarnika (spahija).

Taksa koju bi Portini konjanici naplaćivali pri sakupljanju nekih poreskih dažbina (harača, na primer) nazivala se gulamiyye (akčesi).

U divanskoj poeziji gulam je mladić, sluga, rob i najčešće se ovom rečju izražava podređenost vladaru dok oblik gilman označava mladiće koji će služiti u raju, a koji su bili simbol muške lepote i znače isto što i hurije kao simbol ženske.

U Iranu i Indiji umesto Abd (rob, sluga) dolazi, u ličnom imenu, neretko reč Gulam (Gulam Ali), dok je kod nas to prezime (Gulam i Gulan).Inače, u turskom reč gulampare, češće kulampara, znači pederast, pedofil, odnosno kulamparalik – pederastija.

Republika, 448-449, 01-31.03.2009.

Čardak

Doslovno znači kiosk na četiri svoda, zgrada na drvenim stubovima („Čardak mu je od trides’t direka“). U pitanju je balkanski turcizam persijskog porekla (čar-četiri, taq-svod, luk u graditeljstvu). Dalje, to je lijepa, obično dvospratna kuća okružena bašćama, dvorac, ljetnjikovac („Na čardaku, na visoku,/ kraj džam pendžera“). Ovim imenom nazivala se i velika soba na spratu, sa lijepim vidikom, soba na kuli („U Mostaru bijela kula,/ A na kuli bio čardak,/ Na čardaku meki dušek“). Pa pokriven balkon ili soba većih dimenzija, a bez prozora. Čardak je bio sastavni deo većine manastirskih konaka južne Srbije i Makedonije. Služio je kao zaštita od žege, te se veći deo leta život odvijao u njemu. U Srbiji se pod čardakom podrazumeva i sporedna zgrada ili trem (doksat), kao i koš za kukuruz na stubovima (ponegde i u Vojvodini). U leskovačkom govoru čardak će dobiti i drukčija značenja; uz terasu na spratu („Nema više onija čardaci na kuće, da se sedi i gleda“), to je i postelja na stablu („Ako pastir napravi postelju na stablu, to nije tronj, nego je čardak“), ali i drvo sa rakljom za plastenje („Idi iz štalu donesi on’j čardak“). Pod čardakom se, najzad, podrazumeva i stražarnica uz granicu u Vojnoj Krajini, istovremeno signalna postaja, iz koje se stanovništvu i vojnim posadama javljala opasnost od neprijatelja. Građena je na stupovima, gotovo redovito od drva ili drugog otpornog materijala. Prilaz u nju bio je ljestvama, koje su u slučaju neposredne opasnosti stražari povlačili u čardak. Imao je puškarnice u stijenama i u podu. Izgradnja čardaka datira od vremena turskih prodiranja u XVI i XVII stoljeću, a čitav sistem čardaka uz granicu, koji su bili povezani međusobno i s pozadinom, organiziran je u XVIII i XIX stoljeću. Ovi čardaci su mnogo doprineli sigurnosti Vojne Krajine i bili su u upotrebi sve do kraja 1873. godine. I na turskoj granici je na sličan način bila organizovana služba osmatranja.

Među Vukovim narodnim pričama nalazi se i lepa bajka „Čardak ni na nebu ni na zemlji“ (u savremenom beogradskom žargonu to je naziv za soliter). Po narodnom verovanju čardak je bio stanište zmajevima, vešticama, a ponekad i kraljevima.

I čardaklija –što spada uz čardak (u pitanju je turski pridev skovan na ovim prostorima), ima, takođe, više značenja: velika soba na spratu sa dobrim vidikom; vinova loza (koja se penje oko kuće); graničar Vojne Krajine koji služi u čardaku, pa otuda i nadimak Čardaklija (Petar Novaković Čardaklija, diplomata ustaničke Srbije). A čardaklijski je, dalje, ono što pripada čardakliji („O čokoću čardaklijskom“).

Čardak je nužno morao ostaviti tragove i u toponomastici, najviše ih ima u Bosni i Hercegovini, zatim u Crnoj Gori i Makedoniji (Čardakovac, Čardaci, Čardačani, Čardačane, Čardak, Čardaklija, čardačište).

Od nas treba da su ovaj turcizam preuzeli Mađari da bi, negde u XVIII veku, dobili svoju čuvenu čardu (krčma na drumu, gostionica na mađarskoj pusti, javlja se i u Vojvodini), a potom čak i svoju narodnu igru – čardaš.

U vreme Turaka čardaci su, osim za odmor, služili i za razne sastanke i razgovore, a u izvesnim mestima i kao uredi lokalnih esnafskih i državnih organa. U savremenom turskom jeziku to je drvored sa svodom; hodnik na svod, arkada; hladnjak, venjak, senica u vrtu, ali i provizorna koliba na plaži, dok je asma čardagi senica od vinove loze ili, kako bi mi rekli, čardaklija.

Republika, 452-453, 01-31.05.2009.

Udžerica, čatrlja, ćumez

Sve tri su tuđice i prevode se i jedna drugom, pa se, tako, udžericom naziva mala kuća od lošeg materijala, čatrlja, straćara; čatrlja je, opet, neugledna sirotinjska kućica, kućerak, udžerica, a ćumez je mala, neugledna kuća, udžerica. Prvi je balkanski turcizam arap. porekla (hugra, turski hücre) i znači ćelija (u raznim značenjima), soba, niša, udubljenje u zidu, loža (u pozorištu). U narodnoj arhitekturi tako se naziva i ostava, zaklon uz kuću, pa prigradak uz staru seosku kuću u Bosni (suldrma ili udžera).

Za Vuka Stefanovića Karadžića udžera je Schimpfwort auf eine elende Hütte, convicium in casam. U oblasti Resave udžere su nekad nazivane krivačama i krovinjarama. Tu su zabeleženi i nazivi ostalih ljudskih prebivališta: burdelji ili zemunice, šiljače ili platinjače, zaplotnjače, pletare, brvnare, durungače ili talpare, čatmare i palisatkinje. Oslanjajući se na Turcizme Abdulaha Škaljića (h)udžera je sporedna soba uz kuhinju koja služi kao spremnica, ali može biti i koliba. A u leskovačkom govoru udžarka je (samo) plakarčić, udubljenje u zidu („Uzni lampu iz udžarku pa gu malko prebriši“).

Čatrlja (postoji čak i deminutivni oblik čatrljica) bi trebalo da je izvedena od turskog glagola čatmak, što znači (pored ostalog) sklopiti, sastaviti, sagraditi, napraviti. U turskom ove izvedenice nema, kao što gl. imen. čatma tu znači (uz ostalo) vrstu tkanine za prostiranje po podu, a kod nas se pod čatmom podrazumeva kućni zid načinjen od pletera (ili sličnog materijala) oblepljen blatom (ili malterom), pa otuda, dalje, „kuća od čatme“ – čatmara („Tri boja od ljuca kamena, a četvrti čatma od drveta“). Osnovno značenje reči kümes u turskom je kokošinjac, kokošarnik; fig. kućerak, potleušica. Kod nas se, pak, pod ovom rečju podrazumeva mala, neugledna kuća, odnosno česta je metafora za ružnu zapuštenu kuću. Imamo i augmentativni oblik – ćumezina. Ovo obilje izraza za opis bednih ljudskih prebivališta kao da počinje da ugrožava nova terminologija. Ovog puta reč je o novootkrivenom „građevinskom materijalu“ – kartonu, pa se, tako, sve više govori o barakama od kartona, čak i o karton-sitiju. Za razliku od nekih latinoameričkih zemalja gde cartonerosi (sakupljači stare hartije) prodajom iste ostvaruju unosnu zaradu.

Republika, 456-459, 01.07-31.08.2009.

Limun i narandž(č)a

Obe suptropske biljke (ova druga može da živi i do 500 godina) dospele su, u vreme krstaških ratova, u Italiju, a odatle su se raširile, preko Francuske i Španije, i po drugim evropskim zemljama. Kasnije će, posredstvom Portugalaca, narandža iz Kine, zahvaljujući svom slatkom ukusu, potisnuti stariji gorki plod i naslediti njegovo ime. U oba slučaja u pitanju su turcizmi; tačnije, limun je arabizam (laymana), koji je stigao posredstvom Persijanaca i Turaka, dok je narandža (naramg) turcizam persijskog porekla preuzet iz sanskrita. Drugo ime ove biljke pomorandža je italijanska složenica pomo arancia, latinski pomarancia, nemački Pomeranze – zlatna jabuka. Kada su u XVI veku Portugalci počeli da je donose iz južne Kine, u Italiji je nazvana portogallo, pa otuda u Osmanskom carstvu portakal, kako se i danas naziva, uz stariji oblik naren(č)dž.

Vrsta narandže bila je i turundža (gorkog ukusa), za koju zna i naša narodna pesma („rasla tunja i turundža“, „devojčice turundžice“), takođe jedan balkanski turcizam persijskog porekla. A najverovatnije će biti da sve tri reči imaju svoj koren u sanskritu i drugim jezicima jugoistočne Azije, jer limun potiče iz Indije, odnosno iz jugoistočne Azije (u malajskom jeziku zabeležen je oblik limau), a narandža iz južne Kine i Indokine.

U Sredozemlje limun stiže posredstvom Arapa, a na Siciliji treba da je uzgajan već u X veku, odakle je prenesen i na istočnu jadransku obalu. Evropa zna za limun od XII veka. Mnogo kasnije, krajem XVII veka, limunada je čak bila pomodni napitak u Parizu.

Na arapskom prostoru narandža se prvi put pominje u pesmama bagdadskog princa al-Mu’tazza (umro 908) koji je poredi s obrazima mlade devojke, odnosno sa zlatnom polo-loptom. Drvo će ubrzo biti uzgajano na čitavom islamskom prostoru. Narandžište kraj čuvene kordovske džamije (koje i danas postoji) treba da datira s kraja X veka. Shodno zapisima putopisaca, u XV veku bilo je u Dubrovniku vrtova „punih naranča“. Tamo gde nije bio moguć uzgoj na otvorenom prostoru narandža se uzgajala u staklenicima (tzv. oranžerijama) uglavnom kao ukras renesansnih vrtova. A u XVII i XVIII veku sok i ulje iz njenog cveta korišćeni su, kao i u ranijem vremenu kod Arapa, i za oplemenjivanje jela (a zajedno s drugim uljima čine i osnovu poznate kelnske vode – eau de Cologne).

U unutrašnjost Balkana limun i narandža donošeni su, u srednjem veku, sa jadranskog primorja. Otuda u običajima i narodnom kultu limun često zamenjuje jabuku. Tako su kod Srba u Hercegovini i Dalmaciji, čitamo u Srpskom mitološkom rečniku, prosci darivali limun isprošenoj nevesti. A „za vreme svadbe mlada je u kolo među svatove bacala limun umesto jabuke, o koji su se devojke i momci grabili verujući da će se onaj ko ga ugrabi, skoro udati, odnosno oženiti“. A umesto limuna mogla je biti bacana i naranča. „U Gornjem i Donjem Orahovcu“, kaže Veselin Čajkanović, „limun se daje mladi pred ulazak u novi dom, a posle ručka njeni srodnici i svatovi izmenjuju limune i zatim ona svoje srodnike (poguzijelje) na odlasku daruje svakog limunom“. Po svedočenju istog autora, „u Trebinju polaženik ostavlja na badnjaku jabuku ili naranču u kojoj su zabodeni novci. O Badnjem večeru domaćin deli ukućanima naranču“. Kao i jabuka, i narandža se nosi kao ponuda bolesnicima. I dragi dragu od milosti gađa narančom, bar tako hoće narodna pesma.

Od obe reči izvedeni su pridevi: limuni – žute boje kao limun; i narandžast, narančast, narandžan, narančan – boje naranče. A ekstrakt limuna u prahu – limontoz (turski limon tozu – prah od limuna) – i danas se tako naziva u Bosni, a i u leskovačkom govoru („Idi mi č’skom u bakalnicu kupi malko limontoz, valja mi za slatko“) – inače, poznatiji je kao limuntus. Postoje i dve izvedenice od naranč(dž)e: naranč(dž)ište i narandžije (iliti dokonjaci, u Dalmaciji).

Dosta rano javlja se i lično ime Limun (Limun trgovac, Limun hajduk), i to i kod hrišćana i kod muslimana (kao da ga rado uzimaju preobraćenici na islam). Postojao je, takođe rano, i ženski oblik Limunka (Limonka), uz Naranču, Narandžu odnosno Nerandžu. Otuda i prezimena: Ne(a)randžić, Naranđić, Naranđa, Naranča (narandža se zove i jedna gorka tikvica u Baranji, a ovo ime davalo se i stoci).

Republika, 460-461, 01-30.09.2009.

Lepeza

Najkraće: ručna naprava za rashlađivanje odnosno mahalica, hladilica, mahač.

Ovaj balkanski turcizam iz terminologije nošnje izveden je metatezom od elpeza, elpeze („Nosi l’ Hanka od zlata elpezu“). Tačnije, od turske reči yel (vetar) i persijske reči baz (prezentna osnova od infinitiva bahten – igrati, koji igra); znači, onaj koji igra s vetrom, koji pravi vetar, koji raspiruje.

Rane predstave lepeza poznate su iz starog Egipta; nisu bile ručne već velike mahalice i pokrećući ih sluge su tako rashlađivale svoje gospodare.

U Kini se oko lepeza čak razvila posebna kultura. Od najstarijih vremena zajedno sa smenom dinastija menjala se i lepeza. Prvobitno, ona je tu služila da odvrati poglede, ali i za zaštitu od sunčevih zraka i vetra, kao i da rashladi. Kasnije su se na lepezi pisale pesme i ukrašavana je slikama. U vreme dinastija Sui (589–618) i Tang (618–907), kada dolazi do ujedinjenja severne i južne Kine i procvata kulture, i lepeze su veoma elegantne i bilo ih je puno varijanti; od svile, perja i papira. Jedan od vladara iz dinastije Tang – poznati kaligraf – lično ih je ispisivao i darivao svojim najvišim zvaničnicima.

Na Orijentu je lepeza pravljena od palminog lišća, paunovih i nojevih pera, bila je velika i od najstarijih vremena znak je kraljevskog dostojanstva služeći, istovremeno, i za rasterivanje dosadnih insekata, ali i kao zaštita od toplote sunca, odnosno za rashlađivanje mahanjem kroz vazduh.

Lepeza je ovekovečena i na starogrčkim vazama. Od Grkinja će je preuzeti i Rimljanke, a potom će naći svoje mesto i u hrišćanskoj liturgiji (ripida); i to već u Vizantiji. U srednjem veku lepeza je deo damske toalete, naročito u Italiji i Španiji, i ima oblik zastavice.

U XVI veku stigla je, sa Dalekog istoka, lepeza koja se sklapa; najpre je bila od papira i otvorena, u obliku polukruga. I dok su ih u Evropi bezmalo isključivo koristile žene, u Aziji lepeze, do danas, koriste oba pola. U Osmanskom carstvu njima su se rashlađivali i janjičari; oni su imali posebne lepeze sa oznakama svojih orti (odreda).

Ukrašavane dijamantima i dragim kamenjem, uz eleganciju, svedočile su i o bogatstvu svog vlasnika, odnosno bile su statusni simbol, kako se to danas kaže.

Inače, bilo ih je raznih vrsti: od pletene slame (isticale su se one od trske u raznim bojama); od slonove kosti i kornjačevine; od tkanine; od čipke (najviše je cenjena briselska); od ptičjeg perja (posebno je bilo na ceni nojevo); od papira ukrašene raznobojnim slikama.

Shodno jednom turskom cenovniku (iz 1640) mogle su biti sa ogledalom i bez ogledala, od čapljinog, jastrebovog i orlovog repa, odnosno od perja belog i crnog noja, kao i od krila neke ptice. Drška je mogla biti od drena, abonosa ili kosti, bogato rezbarena, a cene su se kretale od 350 do 25 akči (poređenja radi, crvene kožne čizme koštale su 135 akči).

Muzej Topkapi saraja u Istanbulu poseduje bogatu zbirku najlepših i najskupocenijih lepeza.

U XIX veku lepeza više nije luksuzni proizvod namenjen otmenom svetu već sve više postaje industrijski proizvod jednostavnije izrade. Prva fabrika lepeza podignuta je u Beču. Ali, i dalje se uvoze jeftine kineske i japanske lepeze (u ovoj zemlji one su i danas obavezni rekvizit u tradicionalnim igrama) od papira i svile.

Znamo da su potkraj istog veka beogradske dame nosile „lepeze od pravog nojevog perja, pravih čipaka, gazira i svile sa drškom od slonove kosti i sedefa“, a u opremu mlade ulazila je bela lepeza od atlasa i perja, uz beli suncobran i venac od mirte.

Pa i danas, uz sve uređaje za rashlađivanje, kao da se ne može bez lepeze.

Najzad, u svakodnevnom govoru pod lepezom se podrazumeva i raspon, dijapazon, šarolikost, paleta (boja, proizvoda); kaže se (čak) i lepeza pitanja, lepeza problema.

Ima i nekoliko izvedenica – industrijska proizvodnja pomalo je izbacila iz upotrebe reč lepezar (onaj koji izrađuje i prodaje lepeze) – a koriste se i dalje glagolska imenica lepezanje, pridev lepezan, lepezast, prilog lepezasto i glagol lepezati (se). Lepezan može, takođe, biti i vrsta goluba koji ima lepezast rep, kao što je lepezari naziv za red sitnih insekata.

Republika, 462-463, 01-31.10.2009.

Šira i pekmez

Zašto zajedno? Pa zato što se pod pekmezom prvobitno podrazumevala ukuvana šira, odnosno grožđani sok (mošt). I ne samo pekmez, od šire su se spravljale i druge pomalo zaboravljene starinske poslastice i napici: recelj, ćufter, muselez, hardalija, ramazanija, šerbe.

A za sve bi mogao biti „kriv“ odnos islama prema vinu (alkoholu), tačnije zabrana njegove upotrebe.

Kur’an – izvor prvog reda – tu je nedvosmislen: „O vjernici, zaista su vino (alkoholna pića), kockanje, kipovi, strelice (za gatanje) nečista djela šejtanova klonite se toga da bi ste se spasili.“ Ove zabrane dopunjene su i predanjem (hadisom), odnosno izrekama i postupcima verovesnika Muhameda i njegovih družbenika. Najpre, zabrana se odnosi ne samo na vino (hamr) već na sva opojna pića (kao, na primer, prevreli sok urmi). Zabrana alkohola postala je, tako, obeležje muslimanskog društva.

I šira (pers. šire) „sok zrelog grožđa u kome još nije nastupilo vrenje“ počeo je da se koristi za dalju preradu.

Naš sunarodnik, Bartolomej Georgijević (XVI vek), koji je neko vreme proveo u turskom sužanjstvu, kaže da se u Turskoj jedno piće „pravi od onog kuvanog soka, što se zove pekmez, koji je napravljen od šire i ono po ukusu i za oko izgleda kao med, a razvodni se i daje se za piće robovima“. O tome ima podataka i u zvaničnim osmanskim aktima; u visokoj zapovesti upućenoj 1565. godine kadijama (u nekom selu u Siriji) naređuje se „da se od ploda vinograda ne pravi šira nego pekmez“.

Vremenom će, međutim, pekmez (pers. bakmâz – vino, vino od urmi, alkoholno piće) biti spravljan i od drugog voća, sa širom ili bez nje budući da je ona, u stvari, tu bila zamena za šećer koji je vremenom postajao sve dostupniji.

U poznatom Tursko-engleskom rečniku J. Redhousa (iz 1890) pekmez je „gusto ukuvani sok od grožđa ili gusti sirup“, dok u Velikom turskom rečniku D. M. Dogana (iz 1981) čitamo da je pekmez „slatkiš od ukuvane zgusnute šire od dudinja, grožđa ili drugog voća“. I za Đorđa Popovića Daničara pekmez je „rastop od grožđa i druga voća, kuvano slatko vino“. „Pekmez se peče u Bosni od krušaka i jabuka, a u Hercegovini od grožđa“, kaže L. Grđić-Bjelokosić. U svom Bosanskom kuharu A.Lakišić ističe da se u pekmez – gusto ukuhano voće – u principu ne stavlja šećer, naziva ga bestilj, bestij, šogolj ili bosanski pekmez, a spravlja se od šljiva, jabuka, grožđa (belog), može biti i mešani. U Sremu, uz pekmez od šljiva, jabuka, bresaka, ringlova, drenjina, grožđa, dinja, kajsija, kuva se još i od šipaka. A bez šećera tu se pripremaju šljive i pekmez (mandžun) koji se dobija ukuvavanjem šire i komada belih bundeva (misirki), dodaju mu se, ponekad, i dunje. U Banatu je spravljan samo od ludaje (bundeve), a opstao je i onaj od ukuvanog grožđa. I bugarski petmez je „prevareno slatko vino s raznim tikvama“.

Vrsta pekmeza je i rečel, recelj, recelja, redžel (persijski ričal – ukuvano voće). U pitanju je obično vrsta žitkog (neželiranog) pekmeza. I on može biti spravljan od raznog voća (pa i od latica ruža), sa šećerom ili bez njega, uz dodatak bundeve (a u ranijem vremenu i ambre i turundže, na primer).

U Bosni redžel je gotovo kao pekmez – kaže L. Grđić-Bjelokosić – u uvaren pekmez spusti se po nekoliko zrelih sirovih smokava ili sitno iskrižana tikva, odnosno kriške dunje. Za A. Lakišića, međutim, recelj predstavlja tzv. slatko, a kuva se od raznog voća sa šećerom i medom. Na području Leskovca rečelj se spravlja(o) isključivo od šire, i bilo ga je dve vrste: „Jedna kada se u širi od grožđa ukuvaju zrna grožđa i zeleni patlidžan. Druga je vrsta kada se u širi ukuvaju kriške od tikve (‘pečenke’).“ Obe su bile ređe. I u pirotskom kraju recelj je „vrsta pekmeza od tikve kuvane u slatkom vinu“, a tikva pečenka od koje se pravi recelj naziva se tu receljća. U Makedoniji je rečel „voće kuvano u medu ili u vinskom sirćetu“. U Levču i Temniću, kao i u Drežnici, recelj se dobija kada se medovina kuva s bundevama (belim dulecima) i jede se uz veliki post.

Vrsta slatkiša od grožđa, odnosno od šire je i ćufter (köfter, poreklo ove reči zasad ostaje otvoreno). Opet shodno Velikom turskom rečniku, „vrsta pestilja spravljenog od šire grožđa ili šljiva pomešanom sa nišestom (skrobom)“. A detaljan opis njegovog spravljanja dugujemo opet L. Grđiću-Bjelkosiću: „ćufter se kuha od grožđa i nešeste. Uzme se na devet mjera mosta jedna mjera nešeste. Most se najpre nekoliko prokuha, pa se onda snimi s vatre i ostavi da se ishladi. Zatijem se uzme od istoga mosta nekoliko, pa se u njemu ona nešesta nažitko razmuti. Tijem se podmete ostali most, pa se ponovo vrati na vatru i kuha pozadugo, neprestano miješajući. Ukuhan se ćufter razlije na tepsije, pa se na suncu dobro isuši. Osušen se izreže na četvrtaste komade i ostavlja zajedno sa smokvama i čerezom“. U tešanjskom kraju ćufter se kod muslimanskog stanovništva spravljao od dobro ukuvanog i stegnutog recelja (a ovaj od grožđa i šećera). U Sremu su ga žene pravile u vreme berbe grožđa i nazivao se sućug.

Tu su i napici među kojima je najpoznatiji museles(z) – arapski trostruk, trovrstan. Turski svetski putnik Evlija Čelebija, opisujući Sarajevo, kaže da je muselez „nevareno vino“ i da se pravi od grožđa. A dobija se, saznajemo od Zaharija Orfelina, ovako: „Uzmi lepa stara vina crna dva dela i jedan deo meda, uspi oboje u kotao, i kada mlako bude, mešaj da se med sjedini s vinom, posle toga skidaj penu neprestano, pa posle ostavi da se prokuva dok treći deo ne uvri, a može i više; a posle čini onako isto kao što je kod nektara kazano. Ovo će vino biti sasvim slatko i koristi veoma zdravlju.“ On ga naziva grčkim vinom, drugim imenom mula ili muzeles.

Među specijalitetima u Sarajevu Evlija pominje još i hardaliju i ramazaniju. Shodno jednom engleskom izveštaju iz XVII veka, hardalija je piće dobijeno od mladog vina kojem su dodati slačica (arapski hardal) i drugi začini kojima je cilj da neutrališu miris vina (i da spreče vrenje, kako tvrdi Orfelin). U pitanju je, znači, neka vrsta poluprevrelog dezertnog vina. I ramazanija se, kaže Evlija, pravi od grožđa i „ona s nogu obara čovjeka“ (detalje nam ne otkriva). Pominje još i šerbe sa vinom i mošusom.

Najzad, i šira i vino pretvarali su se, shodno sačuvanim zvaničnim vestima i u sirće (persijski sirke): „visoka zapovest (iz 1565) uskudarskom kadiji: da se šira građena od vinogradskih proizvoda pretvara u ocat.“

I da se još jednom vratimo na širu. Izneta je prihvatljiva pretpostavka da se pod širom krio i eufemistički izraz za vino (pomenimo da se u zidarskom jeziku u Siriniću, na Šar-planini, vino nazivalo šore, od šira). Znamo da se – kao i sirće i ćufter (kolač od grožđa i šljiva, kako se naziva u jednoj solunskoj kanunnami) – i šira prodavala po balkanskim gradskim trgovima.

Republika, 466-467, 01-31.12.2009.

Tkanine sa Orijenta

Nazivi nekoliko lepih orijentalnih tkanina stigli su nam, takođe, preko Arapa, Persijanaca i Turaka, ali i sa evropskih prostora.

Tako je atlas (arapski tils. mn. atlas – gladak, uglađen) –sjajna svilena tkanina, posredstvom Arapa, stigao, u XV veku u Italiju. Dva veka kasnije pominju se u carstvu Osmanlija florentinski i francuski atlas, a u XIX proizvodiće se u Nemačkoj i Beču. Reč je i danas u upotrebi u mnogim evropskim jezicima, uključujući i naš. Damast (po sirijskom gradu Damasku) – jednobojna svilena tkanina s utkanim šarama, izrađivana je najpre od svile, a kasnije od pamučnog platna i vune (postoji i prid. damasciran – išaran, izvezen). Prvi su opet Italijani, negde od XV veka, počeli da ga tkaju na orijentalan način, a potom su ih sledili Francuzi i Nemci. I ovaj arabizam je stigao iz Evrope, za razliku od sablje dimiskije (tako česte u epskim narodnim pesmama). Dimis(š)kija je, istovremeno, bio i naš tadašnji naziv za ovaj sirijski grad. Arabizam je i kadifa (qatifa), opet svilena, baršunasta tkanina; u stvari, baršun, svileni somot. Kapa ili odeća od kadife zvala se kadiflija („Na glavi im kape kadiflije“). Muslin ili muselin – fina pamučna tkanina – dobila je ime po iračkom gradu Mosulu, u kojem se najpre počela izrađivati. I ovaj arabizam stigao je na naše prostore preko Evrope. Saten ili satin – vrsta svilene tkanine – treba da je nastao od arabizma zaituni, što će reći svila iz Zajtuna, tako su je nazivali Evropljani oslanjajući se na arapski naziv, dok Marko Polo govori o „lepom gradu Çaito(u)nu“, a u pitanju je današnja beznačajna kineska luka Quanzhou. Ovaj arabizam stigao je u Evropu preko Španije već u XIV veku. Na Kosovu i Metohiji (kako tvrdi Gliša Elezović) „santin, santina (je) vrsta pamučne tkanine od koje se gradile dimije, mintani i dr., satin.“ Čoha (čoja), turcizam persijskog porekla (čuha) zabeležena je u svim balkanskim jezicima. U pitanju je sukno bolje vrste. Čoh(k)adžija je bio terzija, suknar koji izrađuje odevne predmete od čohe, trgovac čohom. A čohadar je, opet, dvorjanin sultana (paše ili sandžak-bega) koji se starao o njegovim odorama i čohi. Postoji i prezime Čohadžić. Persijskog porekla je i reč taft (tafte) – glatka svilena tkanina. Nejasno je kojim je putem stigla u Evropu reč gaza. Svakako potiče iz arapsko-islamskog kulturnog kruga (arapski qazz – /sirova/ svila, svilena buba). Pominje se od IX veka, a u francuskom jeziku javlja se od sredine XV veka. Prvobitno je to bila laka, manje ili više providna tkanina, poput vela, izrađena od svile, a potom i od drugih sirovina (danas se tako u medicini naziva i sterilna providna tkanina za zavoje i previjanje rana). Gaza je mogla biti protkana zlatnim i srebrnim nitima. Postoji i zanimanje kazaz; u pitanju je zanatlija koji izrađuje svilene i pamučne gajtane, širite, kite i ostale ukrase za starinska odela ili konjsku opremu, pa otuda i Kazazi, naziv jednog dela sarajevske čaršije. A postoji, po običaju, i prezime Kazazović.

Među imenima tkanina kojih više nema u upotrebi je bio i kumaš (arabizam) – platno, vrsta svilenog platna, tkanina uopšte, odnosno pridev kumašli – svilen („Pokrile me kumašli jorganom“).

Republika, 476-477, 01-31.05.2010.

Kalauz

Danas se ovom rečju uglavnom naziva alatka sa zubom u obliku kukice kojom se nasilno otvaraju vrata.

U staroturskom jeziku javlja se u više grafija – kulabuz – kulaguz – kulavuz/k’lavuz – i znači onaj koji pokazuje put, putovođa, vodič. Koristila se i kao lično ime, Kulavuz odnosno Kulaguz.

Turski istoričar Mehmed Nešri kazuje da je turskoj vojsci, kada je 1389. išla na Kosovo, kalauzio (oblasni gospodar i od Maričke bitke turski vazal) Konstantin (Dragaš). A i Dušan Popović, pišući o istoriji današnje Vojvodine u vreme turske vladavine, ističe da su Srbi (kao i Mađari) u turskoj vojsci služili kao kalauzi (vodiči). Za uzvrat, dobijali su timare (lena), o čemu sasvim pouzdano svedoče i zvanični osmanski popisi (poznatiji pod imenom defteri). Čak se srazmerno veliki broj timara susreće u rukama hrišćana tobdžija, azapa i kalauza. „Pored harambaše i barjaktara“ – kaže, opet, već pomenuti autor – „nalazio se u četi i kalauz provodič“. U jednom starijem hrvatskom izvoru čitamo: „Kalauzi, turski su bili negda Vlasi, uhode, a po tom prevodiči i prednji četnici, kad turska vojska drči, da plieni naše strane, pak da se hvataju sužnji, a napose nejaka djeca.“ Reč nalazimo i u Njegoševom Ogledalu srbskom: „Čekajte me na vodu Vlahinju,/ e ću ostat u taboru turskom/ da ja budem vojsci kalauze,/ da dovedem preko Sinjca Turke.“ Pa preciznije: „te Turcima rasputice kaže“. U prvom planu poznate slike Paje Jovanovića „Seoba Srba“ vidi se narodni kalauz.

Kalauzom se nazivala i životinja – obično konj ili ovan – koji predvodi karavan ili stado, predvodnik („Kalauz… konj, zvonar koji ide prvi pred karavanom i pokazuje put“). Otuda je i ovca koja predvodi stado, ovca predvodnica – kalauska. A tako se nazivala i žena kalauz. Postojao je čak i deminutivni oblik – kalaušče („Uteče mu momče kalaušče“).

Navedimo i ostala značenja ove pozajmljenice: koji vodi brod, pilot, pedot („Dragut Raišuš vrli kalauz morski“); trgovački posrednik, mešetar, prekupac, glasnik, glasonoša, uhoda, potkazivač, špijun; posrednik pri sklapanju braka, navodadžija, provodadžija; u kosovsko-metohijskom dijalektu (koji je zabeležio Gliša Elezović): i figurativno kočoperan, napredan, prvi čovek, mladić („Aškolsun da mu je, kalauz mu dete iskoči“); pa vrsta morske ribe, crnoguzac i, najzad, deo neke naprave, alata u obliku kuke. Pokrajinski se umesto kalauz kaže i kalauzin, a tako se naziva i prvo obojeno uskršnje jaje. Tu je, dalje, kalauzara – vrsta veće burgije, pa kalauzina („Činovnici naplaćuju od izvoznika kalauzinu za tovarne vagone“), kalauština –novčana nagrada, plata koja se daje kalauzu za obavljanje kalauskog, posredničkog posla. A ovom drugom rečju naziva se i posredovanje, posredništvo u trgovini (kalauzluk).

Uz već pomenuto značenje glagola kalauziti, imamo i sledeća: pripremati put, prolaz nečemu, prethoditi („Burgijica… kalauzi velikim svrdlovima“); vršiti posredničke poslove u trgovini, biti trgovački posrednik, posredovati, preprodavati; posmatranjem prikupljati podatke, obaveštenja (o nekome, nečemu), izviđati, uhoditi („Otme li se gdje cura… Jure kalauzi i traže otimače“); raditi za nekoga, biti u nečijoj službi, vršiti usluge nekome, služiti, pomagati nekome („Najviše je onih koji se kriju iza… naziva radikal i koji su pod tom firmom kalauzili svakoj vladi“) i, najzad, pokrajinski menjati čas ovako, čas onako. Reč je ostavila svoje tragove i u toponomastici (Kalauzlija, Kalauzovići), a koristi se, takođe, i kao prezime: Kalauzi, Kalauzović.

Republika, 478-479, 01-30.06.2010.


Ćurka

Zanimljivo je da uopšte nije prepoznata kao tuđica. „Doletela“ nam je iz Amerike, dok ovo ime – jer ima ih više – duguje Turcima, odnosno Persijancima. Tačnije, u pitanju je reč onomatopeja praindoevropskog porekla. Rečju gurk/kurk prvobitno se u turskom nazivala kvočka (pa i danas je to jedno od dva njena korišćena imena), a tek potom i ćuran; i to zbog kvocanja, pućkanja, odnosno glasova koje je ispuštala kvočka ležeći na jajima, kao i zbog njenog izgleda.

Domaća ćurka vodi poreklo od severnoameričke divlje ćurke odomaćene u Meksiku negde između 500. i 700. godine. Indijanci na severu i istoku kontinenta nikad je nisu domestikovali. Za domaće stanovništvo ćurke su – a pre dolaska belaca njihov broj u Severnoj Americi dostizao je desetine miliona – imale izuzetan značaj jer su Indijanci pre svega koristili njihovo meso, ali i perje za odeću i nakit uključujući i ukrašavanje strela.

Nakon svog pohoda protiv Acteka (1519) ćurku bi trebalo da je u Španiju doneo konkistador Hernan Kortes, da bi se odatle potom raširila po čitavoj Evropi. Kasnije će je Evropljani koji su se naseljavali po Severnoj Americi ponovo doneti u njenu staru postojbinu. A za lovce će u Evropu, negde u XIX veku, stići i divlja ćurka.

„Domestikacija je“ – čitamo u Poljoprivrednoj enciklopediji – „uzrokovala različite anatomske i fiziološke promene: u domaće ćurke pojavila se različita boja perja (crna, bela, žuta, crvena, sivoplava), znatno joj se povećala težina i promenila konformacija tela – ono je postalo šire, kompaktnije i zaobljenije. Postignuto je nešto brže stasavanje i povećana nosivost i težina jaja.“

Zasad nedostaju preciznije vesti o vremenu prispeća ove najveće vrste domaće živine na balkanske prostore. Turski svetski putnik Evlija Čelebija pominje, 1660. godine, među beogradskim specijalitetima, i kebab (ćevap, reč je o jelu od isparčanog mesa dinstanog/ćevabljenog u sopstvenom soku) od misirske kokoši (sa crvenim hursum-vratom). U jednom bosanskom Anonimnom tursko-srpskohrvatskom rečniku iz XVII veka naziva se slovenskim imenima; tačnije, biba se prevodi rečju tuka. Obe su i danas u upotrebi, uz, razumljivo, i oblike za muški rod: bibac i tukac. Otuda i potonji nazivi: bipčevina odnosno tučije meso. Jedan vek ranije pominje se u Carigradu, ali ne nalazi mesto ni na carskoj ni na vezirskim trpezama već na onima srednje klase. Imena ćuran i ćurka javljaju se u domaćim izvorima (Devički katastig) 1776. godine. A u istom veku u zapadnim delovima Balkana susreće se i prezime Ćuran. Biće to kasnije i lično ime. U Vukovom Rječniku zabeleženi su ćuran i ćura, odnosno ćurka. Ali i ostala imena: budac, puran, tukac, odnosno budija, misirka, pur(k)a, tuka. U pirotskom kraju naziva se miska (množina misće).

Ćurka je u Americi tradicionalno pečenje za Božić, a na početku američke istorije bila je ptica-simbol zahvalnosti žetvi. Dan zahvalnosti (koji se slavi u novembru) zvanično je postao nacionalni praznik 1864. godine. U Americi ćureće pečenje pred svim gostima obavezno tranšira domaćin, pa je tako ovaj zaboravljeni riterski običaj srednjovekovne Evrope preživeo (samo) u Novom svetu. I u Evropi, kao i kod nas, ćurka je ponegde tradicionalno božićno pečenje. Tako su Srbi u Vojvodini „glavu ćurke, guske ili patke ostavljali (…) zajedno s kljunom u kome je obično bio orah, za gredu na tavanu kao čuvarkuću, ili su je čuvali iza ikone u sobi. U Surduku su je stavljali pod sobni prag da bi bilo napretka u kući.“Pečenici u prošlosti, kako se vidi iz ovih i drugih običaja, pripisivano je „magijsko i apotropejsko dejstvo, a celokupna magijska praksa s pečenicom i njenim delovima imala je isti cilj, da se obezbedi zdravlje ukućana i stoke, plodnost useva, odstrani svako zlo i obezbedi mir u kući, kao i drugi božićni običaji.“

Inače, kako saznajemo iz Srpskog mitološkog rečnika, ćuran, odnosno ćurka je tu demonska životinja. „Pored mnogobrojnih oblika koje je veštica, po verovanjima, mogla da primi, izričito se pominje i ćurka. Da je ovo demonska životinja, potvrđuje i nekadašnje verovanje po kojem ćuran može biti veoma silan zmaj ako mu, pored prirodnih izrastu još i zmajevska krila. Osim toga, ćurana su u izvesnim slučajevima klali na temelju nove građevine (kuće) kao žrtvu. I ćuranovo perje je nekad upotrebljavano u magijske svrhe.“ Trudna žena, opet, verovalo se, nije smela nositi u nedrima ćureća jaja da joj dete ne bude pegavo. Ćurka je, inače, povezana i sa grmljavinom i kišom budući da se uznemiri pred oluju.

Republika, 480-483, 01.07 – 31.08.2010.

Rusvaj

U pitanju su dve persijske reči: prideva rosva i imenice rosvaji sa značenjem osramoćen, obeščašćen, odnosno sramota, beščašće, poniženje. Isto značenje zadržaće i turski pridev rüsva/y, uz glagol rüsva/y etmek – osramotiti, poniziti, obrukati.

U Vukovom Rječniku, kao i Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika (JAZU) rusvaj je čudo, odnosno čudan, nepriličan događaj, i kod Đorđa Popovića Daničara (Turske i druge istočanske reči) čudo, pokor, a reč je sinonimna, dodaje još, sa rečju rezil (još jednim preuzetim turcizmom). U Rečniku Kosovsko-metohiskog dijalekta Gliše Elezovića čitamo: čudo, skandal, gužva („Rusvaj se namesti“), odnosno u Turcizmima Abdulaha Škaljića: lom, pokora, bruka, čudo („Napravio je rusvaj u kafani“), pa dalje „rusvaj se učiniti“ (figurativno) – zaprljati se, opoganiti se u gaće, drukčije, „urusvajiti se“ (ulitati se). U Rečniku Srba u Banatu „rusvaj se obično odnosi na nered u kući“. Najviše značenja beleži najnoviji Rečnik stranih reči i izraza (Ivana Klajna i Milana Šipke): velika gužva, metež, nered, haos, urnebes, a kao da samo Matičin Rečnik srpskog jezika uz metež, nered i lom navodi i prvobitno značenje ove tuđice: ponižen, osramoćen.

Oslanjajući se na, već pomenuti, Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika postoji i izvedenica rusvajdžija, što će reći „čovjek koji čini, pravi rusvaj“ i treba da se „govori u Vinkovcima i okolini“. A Petar Skok navodi i druge denominale ove tuđice: orusmariti (Riječka nahija) – nagrditi, naružiti; i rusvariti (Ljubiša) – uništavati.

Odnedavno postoji i internet radio, Radio Rusvaj („Ono u šta možete biti sigurni je – da ćete na ovom radiju uvek naći mnogo dobre narodne muzike, za vaše još bolje raspoloženje“), kao što je i turcizam košava uzet za naziv jedne televizijske stanice.

Republika, 1-31.12.2010.


Duvan

Za razliku od ostalih kulturnih biljaka (kukuruz, paprika, pasulj, krompir, suncokret, paradajz), koje su nam stigle iz Novog sveta, ova jednogodišnja zeljasta biljka (Nicotiana) iz porodice pomoćnica, za nepunih sto godina po otkriću Amerike počela se gajiti i upotrebljavati širom sveta (u balkanskim zemljama, koje zauzimaju posebno mesto u svetskoj proizvodnji duvana, gaje se sorte specifičnih osobina, tzv. orijentalni i poluorijentalni tip). Srbi su ga nazvali duvan (od arap. duhan – dim) i tutun (od turskog tütün – dim), u Bosni je duhan (uz tutun; „kavu piše, tutun zapališe“), kao i kod Albanaca i Mađara (dohany), a pod austrijskim uticajem u severnim krajevima nazvan je tabak (naziv treba da potiče od Indijanaca sa ostrva Haiti). Pod ovim poslednjim imenom prenet je, 1519. godine, u Portugal, zatim u Španiju. U prvo vreme uzgaja se kao retka ukrasna i lekovita biljka. A Evropom je počeo da se širi posle 1560. godine kada je francuski ambasador na lisabonskom dvoru, J. Nicot (kome ova biljka duguje svoje botaničko ime), poslao prašak i semenke duvana Katarini Mediči (koja je patila od migrene). I biljci počinju da se pridaju čudotvorne moći; nazivaju je sveta trava, Nicotiana, Herba panacea, trava koja leči sve bolesti i sl. I kod nas, kaže V. Čajkanović pišući o narodnim verovanjima, „duvan se upotrebljuje kao spoljnje sredstvo (s medom i slačicom) kome je maraz odavno. Lišće od duvana namazano medom, privija se od probadi. Prahom od duvana posipaju se kraste i posekotine. Upotrebljava se i kao dezinfekcija otrovnih rana, i kao lek od svraba. Dimom od duvana kade koga je zmija ujela.“ Štaviše, „Sveti Sava prekrstio je štakom i blagoslovio duvan, i od tada đavo od duvanskog dima beži: kad đavo uhvati čoveka, najpre mu primiriše usta, pa ako smrde na duvan, onda ga pusti.“

U Evropi se upotreba duvana za pušenje i šmrkanje širila sve više uprkos zabranama vlasti. Luj XIII (1610–1643) zabranjuje njegovu upotrebu u Francuskoj, a papa Urban VIII (1623–1644) ekskomunicira pušače. I u Rusiji sveštenstvo vidi u njegovom konzumu smrtni greh, pa se pušači kažnjavaju čak telesnim kaznama. Zabranjuje se i u Kini i Japanu, kao i na drugim prostorima.

Znatno kasnije J. B. Colbert, francuski ministar finansija, koristi strast za duvanom u fiskalne svrhe i 1674. osniva državni monopol za duvan u Francuskoj.

Prve precizne vesti o pojavi duvana u Osmanskom carstvu donosi, četrdesetih godina XVII veka, turski hroničar Ibrahim Alajbegović Pečevi. On tvrdi da su duvan 1600/1601. godine doneli „engleski nevernici“ nudeći ga „kao lek protiv nekih bolesti vlage“. Zasad, prvu belešku o duvanu u našim krajevima dugujemo francuskom putopiscu P. Lefevru. „Prolazeći kroz Prokuplje 1611. godine, zapazio je nekolicinu Turaka kako, sedeći u hladovini ispred dućana, pod strehom nadnesenom nad ulicom, puše duvan uz kafu.“ A evo kako je već pomenuti Pečevi opisao duvan u jednom poglavlju svoje hronike (pod nazivom: Pojava duvana ružnog mirisa i opasnog po zdravlje): „… Kafane su bile pune dima od preteranog pušenja besposličara i danguba, u toj meri da se ljudi u njima nisu mogli razaznati. U čaršiji i na bazarima nisu ispuštali lule iz ruku, duvajući dim jedan drugome u lice. Zaudarala je čaršija i mahale. O duvanu su potom napisani toliki besmisleni stihovi i hvalospevi, da su ih čitali i upućeni i neupućeni (…) Ružan miris duvana uvlačio se u bradu, kapu, odeću, a posebno, ako se puši unutra, u kuću. Prostirke, nameštaj i postelje progorene su na pojedinim mestima, a svaki kutak u kući uprljan je pepelom. Posle sna, pod uticajem neugodnog zadaha (…) čovek dolazi u stanje da ne može raditi.“

I u mnogim muslimanskim intelektualnim krugovima uživanje duvana je neuporedivo češće osporavano nego uživanje kafe, kako to saznajemo iz pesme Hasana Kaimije, jednog od najpoznatijih sarajevskih pesnika svoga vremena: „Zločesta je rabota,/ Pušit ga je sramota,/ Jer je vrlo grehota,/ Usten’te se tutuna.“

Izgleda da je prva zabrana uživanja duvana, njegovo gajenje, kao i mesta gde se pušio vezana za doba sultana Ahmeda I (1604–1617), a za Murata IV (1623–1640) vezuje se najdoslednija primena najstrožih kazni, vešanje na licu mesta. „Naredio je da se svuda u provincijama postave ljudi koji će tajno i javno kontrolisati sprovođenje naredbe, ulaziti u kuće i bez milosti hvatati svakoga ko imalo smrdi na duvan, kom god staležu da je pripadao. Uživanje duvana je zabranjeno uporedo sa zatvaranjem kafana, mehana i opštom zabranom točenja vina.“

Tek je 1688. godine, usled političke i vojne krize prouzrokovane porazima u tzv. Bečkom (ili Morejskom) ratu (1683–1699) konačno ukinuta svaka zabrana kafana i uživanja duvana.

Nakon prvobitnih zabrana, vojnicima je u Evropi, u prvoj polovini XVIII veka, počela da se odobrava prodaja duvana u kantinama da bi se, potom, izdavao, naročito u ratu, kao redovno sledovanje. S početkom Drugog svetskog rata dolazi do njegove racionalizacije, pa će se dobijati (poput životnih namirnica) na karte. A prvi će, iz zdravstvenih razloga, nemački nacionalsocijalisti pokrenuti veliku kampanju protiv pušenja (u javnim zgradama, na radnom mestu, u saobraćaju). Za Hitlera je duvan bio „osveta crvenog čoveka (Indijanca) nad belom rasom – zbog alkohola“. Prvi put se u vozovima uvode kupei za nepušače. Tokom rata dolazi, ipak, iz fiskalnih razloga, do popuštanja.

Danas smo opet svedoci progona pušača iz javnih prostorija svake vrste, uz ne male novčane kazne za prekršitelje.

Prvi glagoli vezani za potrošnju duvana bili su „piti duvan“ (što se kod Turaka zadržalo do danas), zatim pušiti ili dimiti, pa i duvanisati, tutuniti, čuriti, začiljbušiti, žmariti… Tu su, zatim, i nove tuđice koje prate duvan (lule, čibuci, nargile, uz tabakeru, kao i muštiklu, koje će nam, kasnije, stići sa zapada).Cigareta je u Evropi prihvaćena tek posle 1880. godine, a kod Osmanlija početkom minulog stoleća. Popularisanju pušenja cigarete doprinele su (uz neke njene prednosti) i emancipovane žene. U njoj je, takođe, i poletno građanstvo našlo alternativu aristokratskoj kulturi šmrkanja duvana. A u posleratnoj Nemačkoj pušiti je bilo čak sexy.

Naš turkolog, Aleksandar Fotić, pišući o prodoru kafe i duvana (Privatni život u srpskim zemljama u osvit modernog doba, poglavlje „Ugađanje duši“, a čijim se radom i ovaj autor koristi) ističe: „Ne možemo da ne budemo zadivljeni pred krupnim promenama koje su kafa i duvan izazvali u društvenoj, ekonomskoj i političkoj istoriji. Neke od njih su i danas očigledne, katkad i na svakom koraku, uprkos raznim kulturnim nanosima stolećima taloženim na raznim meridijanima.“

Republika, 1-28.02.2011.

dr Olga Zirojević,
istoričar-turkolog, diplomirala je na grupi za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu (1957), postdiplomske studije završila je u Sarajevu (Katedra za orijentalistiku i istoriju 1958/59). Proučava turski period nacionalne istroije od XV do XVIII veka. Doktorirala je na temi Carigradski drum od Beograda do Sofije (1970). Učestvovala je na brojnim naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu. Boravila je na studijskim istraživanjima u Bugarskoj, Turskoj, Nemačkoj, Francuskoj i Mađarskoj. Objavila je veliki broj radova i knjige : Tursko vojno uređenje u Srbiji 1459-1468 (1974), Carigradski drum od Beograda do Budima u XVI i XVIII (1976), Crkve i manastiri na područiju Pećke patrijaršije do 1683. godine (1984), Posedi fruškogorskog manastira (1992), Srbija pod turskom vlašću 1459-1804 (1995), Konvertiti kako su se zvali (2001) i Islamizacija na južnoslovenskom prostoru-dvoverje (2003).

Tekst je objavljen uz saglasnost autorke.