aide pixwords solution Pixwords 2 lettres solution Pixwords 5 lettres solution Pixwords 10 lettres solution Pixwords 12 lettres solution Pixwords 16 lettres 4 immagini 1 parola 6 lettere
Balkanski centar za Bliski Istok

Intervju sa Ivanom Kostićem

O povratku Turske na Balkan, o zbivanjima u Sandžaku, revolucijama u arapskim zemljama i politici Amerike prema ekstremnom islamu, kao i o šansama Palestine da ostvari svoju državu, za Monitor govori arabolog i islamolog, Ivan Kostić, jedan od osnivača Balkanskog centra za Bliski istok sa sjedištem u Beogradu.

MONITOR: U modi su geopolitičke teorije da se zemlje nekadašnjih velikih imperija „vraćaju na svoje”, kroz ekonomsku dominaciju. To je bila priča sa Njemačkom, pa i Austrijom, a danas sa Turskom.Vjerujete li vi da je „Strateška dubina” turskog ministra spoljnih poslova Ahmeta Davutoglua,manifest turskog povratka na Balkan ali i u neke druge djelove svijeta?

KOSTIĆ: Mislim da ste u Vašem pitanju pomenuli dve stvari. Jedno je ekonomski interes država koje imaju potencijal za ekonomske investicije u koje nesumnjivo spada i Turska i što se toga tiče smatram da nije ništa sporno, čak je i dobro došlo, da dođe do investicija Turske u države našeg regiona. Doduše, ja to i dalje ne bih nazvao „ekonomskom dominacijom” već legitimnim ekonomskim interesom. Međutim, ono što ste pomenuli u drugom delu pitanja jeste knjiga Strateška dubina turskog ministra spoljnih poslova Ahmeta Davutoglua kao „manifest” turskog povratka na Balkan. Tu mislim da je u skorije vreme, sa afirmacijom u mnogo čemu problematičnog pojma „neoosmanizam”, došlo do veoma velike zbrke. Ne mislim da između Turske i Osmanskog carstva treba povlačiti bilo kakve paralele. Osmansko carstvo je bila jedna, možemo slobodno reći, imperijalna sila. Samim time preterano je i pomalo neodgovorno porediti jednu silu sa imperijalističkim aspiracijama poput Osmanskog carstva sa Turskom danas. Kada kažem neodgovorno, tu pre svega mislim na posledice koje mogu da budu proizvod povlačenja takvih paralela, i kakva se klima takvim poređenjem stvara u regionu koji je još veoma ranjiv. Kod nas taj termin je afirmisan na način koji liči na nama svima dobro poznate ideje o „zelenoj transferzali” i drugim sličnim idejama. Samo što je ovaj put sve to dignuto na jedan viši , akademski, nivo.

MONITOR: ,,Jasmin” revolucije su pokazale da i građani muslimanskih zemalja imaju potrebu za više slobode,za više političkih sloboda i za veće šanse za sve. Ipak, bilo je i mišljenja da mi ne razumijemo sasvim šta oni žele,da se ipak radi o drugačijoj slobodi i pravdi?

KOSTIĆ: Arapski narod već vek i po živi pod nekim vidom represije. Prvo su bili pod okupacijom evropskih kolonijalnih sila, da bi kasnije na vlast širom regiona došli različiti oblici autokratskih režima. Tužna činjenica je da su te režime mnoge zapadne države podržavale, a neke od njih i dalje podržavaju. Sramotno je koliko Zapad – iako to možda danas nekome ne izgleda na prvi pogled tako – i dalje ima izrazito zapadnocentričan pogled na ostatak sveta, a samim time i na muslimanski svet. Predrasude o muslimanima i neruzumevanje njihovih potreba i stanja u kojima se te zemlje nalaze je zapanjujući. Islamski svet ima svoje sisteme vrednosti i Zapad bi trebalo jednom za svagda da ostavi muslimane na miru da se sami organizuju i odluče kojim će putem da krenu dalje u budućnost, a ne da stalno nameće svoje modele za koje on smatra da su najpogodniji. To je ono što je jedan od preduslova ako se zaista želi istinska sloboda islamskog sveta, ma šta ona podrazumevala.

MONITOR: Komentarisali ste ponašanje nekih zapadnih zemalja u Savjetu bezbjednosti UN, kada se radi o politici prema režimu Bašara al Asada u Siriji.

KOSTIĆ: Mislim da je pitanje Sirije, kao što sam i ranije izjavljivao, veoma komplikovano. Situacija je veoma polarizovana ne samo globalno gledano, već i u samom regionu, a na kraju krajeva i u samoj Siriji. Na globalnom planu imamo dve suprotstavljene strane, gde su s jedne strane zapadne sile – Francusku, SAD, Britaniju, itd.- a sa druge Kina, Rusija, Indija i Brazil. Ovi drugi se, bar za sada, odlučno protive bilo kakvim konkretnim akcijama UN. S druge strane, veoma snažna borba za uticaj je i na regionalnom nivou između sunitskih arapskih zemalja, tu pre svega mislim na Saudijsku Arabiju, i šiitskog Irana. I takođe na kraju, kada sagledamo samu Siriju kao zemlju ona ima jako komplikovanu demografsku sliku, što predstavlja mogućnost za izbijanje krvavih sektaških sukoba. Da je to moguće, kao najbolji primer može da nam posluži situacija u Iraku. Drugo, za razliku od nekih drugih zemalja, al-Asadova popularnost u narodu nije nezanemarljiva. Tako da pre bilo kakve akcije prvo treba dobro razmisliti da ne bi dobili novo žarište iz koga se neće znati kako da se izađe, kao što je to danas slučaj sa Irakom i Avganistanom.

MONITOR: Kako tumačite najnovije događaje u Egiptu, demonstracije hrišćanskih Kopta, pred novembarske izbore?

KOSTIĆ: Situacija u Egiptu je veoma ozbiljna. Sada, nakon određenog vremena od Mubarakovog pada, mislim da je svima jasno, čak i najvećim optimistima, da je nemoguće uspešno sprovesti demokratske reforme dok zemljom upravlja vojna hunta. Oni i dalje vrše strahovit pritisak na medije, hapse ljude koji pišu kritički o njoj, itd. Ponovni izgovori za uspostavljanje „supra ustavnih” odredbi i gomile drugih odredbi koji se tiču samih izbora i izborne procedure jasno govore o tome kakve su namere vojnog vrha nakon što se izbori završe. Oni žele i nadalje da sačuvaju nedodirljivu poziciju. Na kartu međuverskih sukoba su već odigrali kada su bili protesti u Imbabi, kako bi skrenuli pažnju sa suštinskih pitanja, a to je uspostavljanje pravne države gde se poštuju prava građana.

MONITOR: Kakve su po Vama šanse Palestine da ostvari svoje težnje za državom?

KOSTIĆ: Palestinske države će biti. To je sigurno. Kada će je biti ? To je zaista teško prognozirati, ali sve činjenice idu u prilog da je bitka za oslobađanje palestinskog naroda od represivne izraleske politike na dobrom putu. Vreme na kraju krajeva radi u interesu Palestine. Izrael ne može ovako doveka. Ovo gubi svaki smisao. Mislim da nastup SAD i Izraela u UN najbolje može da se ilustruje naslovom nove knjige Jevrejina Normana Filkenštajna – Ovog puta smo otišli predaleko, danas jednog od najvećih boraca za palestinska prava. Izrael prosto ne želi dogovor. On ne želi da stane sa izgradnjom naselja na palestinskoj teritoriji. On permanentno krši međunarodno pravo. Tako da ako negde savršeno odgovara termin – „arogancija supersile”, e to je onda u slučaju palestinskog pitanja.

MONITOR: Vidite li u tome što su i naši građani ne samo u svojoj istoriji već i bliskoj prošlosti pa i danas „spori” u borbi za demokratizaciju,za smjenjivost vlasti? Ima li nešto i kod nas od navika ljudi iz „orijentalnih despotija”, duga i udobna vlast diktatora i krvavi obračuni koji je prate i u kojoj se ona završava?

KOSTIĆ: Ne slažem se sa vašom konstatacijom o navikama ljudi iz „orijentalnih despotija”, kao ni sa terminom. Mislim da se na našim prostorima takvo mišljenje o Orijentu veoma često na veoma čudan način prepliće i podudara između nacionalističkih i evrofiličnih načina razmišljanja. Prvima je to „orijentalno” ili „osmansko” nasleđe krivo za danak u krvi, nabijanje na kolac, poturčivanje, itd., a potonjima je ono krivo za našu zaostalost. To ubeđenje da bi mi sada bili veći „Evropljani” da nismo bili pet vekova pod Osmanskim carstvom je veoma problematično. Duboko sam uveren da smo mi sposobni, imali bismo štošta pozitivno da izvučemo iz osmanskog nasleđa. Ovako, poništavanje ili bežanje od tog nasleđa ne znam kuda nas vodi, ka boljem upoznavanju sebe samih – sigurno ne.

Autonomija Sandžaka nerealna

MONITOR: Kako tumačite događaje u Sandžaku, političku aktivnost muftije Muamera Zukorlića,ali i poruke iz Sarajeva,od reis ul uleme Mustafe Cerića koji podržava Zukorlićevu politiku?

KOSTIĆ: Pitanje Sandžaka i Islamske zajednice je veoma složeno. Pogotovu pitanje oko Islamske zajednice i u to ne bih ulazio, jer ono zahteva dublju analizu. Što se tiče Sandžaka tamo je stanje katastrofalno, pre svege socio-ekonomski gledano! Mislim da u nekom smislu Muamer Zukorlić i Bošnjaci u Srbiji imaju i te kako pravo da budu ljuti i nezadovoljni. Međutim isto tako, s druge strane, mislim da je retorika i generalno gledano aktivnost muftije Zukorlića u poslednjih nekoliko godina postala veoma radikalna.Vi ste u pitanju rekli da reis Cerić „podržava Zukorlićevu politiku”, a ja bih pre rekao da je Zukorlićeva politika – zapravo politika reisa Cerića. Mislim da je reis Cerić u čitavoj ovoj priči ključna figura u svakom pogledu. U tom kontekstu mislim da će biti veoma zanimljiv rasplet unutar Islamske zajednice BiH na sledećim izborima za reisul-ulemu. Na poslednjim izborima za predsednika sabora IZ BiH, videli smo da je kandidat koga je reis Cerić priželjkivao za pobednika, poražen. Pobedio je gospodin Softić koji predstavlja umereniju struju unutar IZ BiH. Ako dođe do nekih promena unutar IZ BiH možda ćemo imati više izgleda da izađemo iz ove pat pozicije u kojoj smo se svi skupa našli. Takođe, ne treba prevideti i neke pozitivne signale koji su stigli od strane gospodina Izetbegovića, a koji pozivaju na smirivanje strasti i okretanje dijalogu kako bi se rešili nagomilani problemi u Sandžaku.

Na sve ovo pomenuto, naravno da ogroman, ako ne i najveći, deo odgovornosti snosi i Vlada Srbije koja je svojom taktikom ignorisanja čitavog problema dovela do toga da sada imamo problem u koji su upleteni ne samo ljudi iz Srbije već i iz BiH i određenih međunarodnih institucija. Tako da je aktivnija i odlučnija uloga srpskih vlasti možda i najbitnija od svega. Što se konkretno tiče ideje o autonomiji Sandžaka kao prekogranične regije mislim da je to trenutno sasvim jedna nerealna ideja, koja služi za manipulaciju građana i skupljanje političkih poena pred izbore koji slede u Srbiji.

Nastasja RADOVIĆ

Objavljeno u časopisu Monitor broj 1095, 14. oktobar 2011