solution pixwords solution Pixwords 4 lettres solution Pixwords 6 lettres solution Pixwords 8 lettres solution Pixwords 11 lettres solution Pixwords 18 lettres word academy answers
Balkanski centar za Bliski Istok

Razgovor sa Nasrom Abu Zajdom

Smrt Nasera Abu Zajda u kairskoj bolnici lišila je arapsko-islamsku kulturu vodećeg glasa racionalizma. Zbog njegovog rada na tumačenju Kurana pre 15 godina upao je u velike probleme, kada su ga religiozni fanatici optužili da je otpadnik od vere. Za to su uspeli da pribave i presudu suda, koja je pretila da ugrozi njegovu ličnu bezbednost. U proteklih 15 godina Abu Zajd je živeo u egzilu. Tada, dok se pripremao da napusti zemlju, razgovarao je sa Monom Anis i Amirom Hoveidi o pozadini njegovih muka i o tome kako je započeo aferu koja je potresala Egipat 1995. godine. U nastavku sledi tekst intervjua objavljenog u ovim novinama 22. juna 1995.

Kada su se Naser Abu Zajd i Ibtihal Junis, vanredna profesorka komparativne španske i francuske književnosti, venčali, odabrali su da žive u jednom od novih „satelitskih kvartova“ Kaira. Njihov stan bio je tiho mesto, samo sa ponekim neočekivanim gostom. Stan je bio prepun papira, gde je porodica Abu Zajd priređivala naučne radove o tumačenju Kurana i o uticaju Gojinog ranog slikarstva na modernu Zapadnu književnost. Prva stvar koja upada u oko po ulasku u stan Abu Zajdovih u kvartu „Šesti Oktobar“ je reprodukcija Gojine Gole Maje.

Ali nakon odluke suda da je brak Abu Zajdovih poništen, na osnovu njegovog otpadništva od vere, sve se promenilo. Iako su oni praktično i dalje venčani – do razvoda će doći kada im bude uručena pravosnažna presuda- život u njihovoj kući se u potpunosti izmenio. Ispred zgrade stoje policajci sa radio predajnicima. Tokom dana stan je pun ljudi; porodica i prijatelji dolaze da pruže podršku; novinari i TV ekipe traže intervjue; predstavnici raznih organizacija za ljudska prava izražavaju solidarnost i pišu poruke podrške. Telefon neprestano zvoni, Ibtihal se javlja i ponavlja istu stvar iznova i iznova na engleskom, francuskom, španskom, ponekad nemačkom, a najčešće svakako na arapskom.

„Veoma je naporno,“ kaže Ibtihal, „ponavljati istu priču više puta. Nemamo vremena da mislimo ni o čemu drugome. Čak i ako želimo da zaboravimo ovaj ludi proces, pričanje i prepričavanje nam to ne dopušta.“

Naser je smeten činjenicom da je odjednom postao zvezda koju jure međunarodne novine i TV stanice.

Možete li nam reći šta, po Vašem mišljenju, stoji iza ove situacije? Da li je samo Vaše pisanje uzbudilo javno mnjenje ili postoje i lični elementi iza kampanje protiv Vas?

Veliki deo onoga što se desilo, desilo se zbog „ličnog“, ali kad kažem ličnog, onda mislim na lično u specifičnom kontekstu, s obzirom na to da nijedan pojedinac, bez obzira koliko moćan bio, ne može da pokrene sve ovo što se desilo, osim ako društveni i politički kontekst nije podložan tome. Da nema atmosfere terora koja preovladava svaki put kada se govori o religiji, bilo bi nemoguće začeti ovakvu farsu. Istina, bilo je debata oko publikacija nekih od mojih ranijih dela, ali te debate su bile pozdravljene, jer su bile intelektualne. Ali ovo što vidimo sada je terorisanje misli, terorizam koji je omogućen tužno oportunim kontekstom. Abdel Sabur Šahinova optužba za otpadništvo, koja se isprva pojavila u akademskom izveštaju, uzela je velikog maha zbog Šahinovog lakog pristupa propovedaonici centralne džamije Kaira. Da je ta optužba bila ograničena na akademske krugove, ili čak na oblast javnog mnjenja, a ne proglašena sa propovedaonice, opasnost bi bila manje obuhvatna. Šahin je mene napao sa propovedaonice 2. aprila 1993., a narednog petka sve džamije širom zemlje su Nasera Hameda Abu Zajda proglašavale otpadnikom, uključujući i malu džamiju u mom rodnom selu blizu Tante. Ironično, ja sam zajedno sa imamom te džamije odrastao. Zajedno smo u mektebu učili Kuran napamet. Kada je moj brat, koji je tog petka prisustvovao hutbi, pitao imama kako može da izgovori takve stvari o meni i upitao ga da li je uopšte pročitao moje knjige, on je odgovorio „ne, ali Abdel Sabur Šahin je rekao da je on otpadnik, a Šahin ne laže.“

Možemo tako onda da upiremo prstom u jednu osobu koja se ponašala kao primarni pokretač događaja, ali stvari se ne bi kretale u tom pravcu u kom se jesu pokrenule, da nije situacije u kojoj se neki ljudi tretiraju kao da su sveti.

Takva situacija je mogla da se desi samo u kontekstu koji podrazumeva širenje poruke njenim konstantnim ponavljanjem pred nepismenom publikom, bila ta nepismenost stvarna ili kulturološka. Voleo bih da sam tretiran kao „pokajnički terorista“ kome je data šansa da se pojavi na televiziji i da se obrati naciji. Voleo bih kad bih bio u mogućnosti da raspravljam sa bilo kim na televiziji o svojim pogledima. Međutim, egipatska televizija je majstorski ignorisala moj slučaj, dok je, naravno, širom otvarala vrata za diskurs svih onih koji su me proglasili otpadnikom. Takva situacija dozvoljava ljudima, kao što je Šahin, da budu polubogovi.

Ali Abdel-Sabur Šahin je rekao da odluka suda ne znači da Vas treba ubiti.

Oh, trebalo bi da budem jako srećan zbog toga. Slava Šahinu, svi bi trebalo da ga pitamo za oprost. Ali ja zaista ne znam na osnovu čega je on dosegao tu moć dodeljivanja Božje volje, s obzirom na to da preci čije poglede on zastupa kažu suprotno.

Vi ste izveli sličnosti između Vaše pozicije i one Tahe Huseina 1926. kada je objavio knjigu „Preislamska poezija“. Možete li detaljno da izložite sličnosti i razlike?

Moja pozicija je u određenim aspektima lošija, a u određenim bolja od njegove. Nažalost, kada je u pitanju intelektualna strana problema, osećam da sam u goroj poziciji od Tahe Huseina. Optužbe upućene Tahi Huseinu došle su izvan univerziteta. Univerzitet je do te mere branio Huseina da je rektor Univerziteta u Kairu pretio ostavkom. Takođe, kancelarija glavnog tužioca , tada, proglasila je Huseina nevinim i priznala mu pravo da vodi akademska istraživanja na teme po sopstvenom izboru. U mom slučaju optužba je došla sa univerziteta i univerzitet me je lišio prava na unapređenje na osnovu izveštaja koji je napisao Šahin. To je bila varnica koja je razbuktala požar. Ne radi se o tome biti unapređen ili ne. Direktoru univerziteta sam rekao da mi ne smeta što su oni odbili moje unapređenje, dokle god su odbijali izveštaj koji me optužuje za otpadništvo. Oduvek sam idealizovao Univerzitet u Kairu. Bio je to veliki simbol za mene i teško podnosim pomisao da takva institucija dopušta optužbe za otpadništvo.

Na univerzitet sam došao sa 25 godina. Bio sam siromašan i od malena sam morao da radim, ali oduvek sam sanjao o tome da upišem Univerzitet u Kairu, posebno Fakultet umetnosti – fakultet Tahe Huseina. Taha Husein je za mene bio simbol: bio je siromašan i slep, ali istrajnošću i znanjem uspeo je da savlada sve prepreke. Još uvek se sećam prvog dana nakon što sam se konačno upisao na Univerzitet u Kairu. Hodao sam do studentskog grada sa suzama u očima. Radio sam veoma naporno tokom četiri godine osnovnih studija, kombinujući rad u noćnim smenama sa učenjem. Univerzitet za mene nije predstavljao vozilo za društvenu pokretljivost, već simbol i san. Zato je moja borba protiv izveštaja u stvari bila odbrana univerziteta. Bivši direktor univerziteta savetovao mi je da tiho batalim slučaj i predlagao da bih mogao da se vratim svom akademskom izvođenju posle par meseci, kada bih svakako bio i unapređen. Objasnio sam mu da se ne radi o unapređenju. Unapređenje, između ostalog, povećava platu samo za 40 egipatskih funti. U pitanju je bila sloboda misli i istraživanja unutar univerziteta, univerziteta Tahe Huseina, čija stolica još uvek postoji na odeljenju.

Nažalost, univerzitet koji je pre 70 godina branio Tahu Huseina, sada je izgleda ozbiljan u nameri da ga ubije. Ja ne govorim ovo figurativno. Jedan univerzitetski predavač, instrument u kampanji protiv mene, u jednoj knjizi je rekao da me napada jer ja predstavljam još jednu kariku u lancu otpadništva „koji je otpočeo sa Tahom Huseinom, nastavio se sa šeikom Aminom el-Hulijem, zatim Muhamedom Ahmedom Halafalahom i najzad nekim ko se zove Naser Hamed Abu Zajd.“ Moja bitka nije lične prirode: to je bitka u odbranu novih generacija studenata koje podučavamo na tom univerzitetu. Ako sada padamo tako nisko, šta je u ponudi budućim generacijama?

Da li možete da kažete nešto više o tom lancu takozvanih otpadnika i njihovom uticaju na Vaše ideje?

Kao što sam već rekao, Taha Husein je na više nivoa za mene bio lični simbol. Ali moj pravi intelektualni mentor je šeik Amin el-Huli, koji se služio interdisciplinarnim metodama, obuhvatajući studije gramatike, retorike, tumačenje Kurana i psihologiju. Jedna od el-Hulijevih važnih hipoteza, jeste ona da je Kuran najveći i najvažniji tekst Arapa – kulturološki i civilizacijski. Osim toga što je to religiozni spis muslimana, to je izvorni tekst – spis iz koga su nastali svi ostali arapski tekstovi. On je smatrao da pročavanje Kurana kao „teksta“ predstavlja jedan sveobuhvatni pristup, dok su sva druga njegova proučavanja –u religijske ili zakonske svrhe- po njemu bila samo jedne od njegovih podgrana. On je verovao da književno čitanje Kurana prethodi svakom drugom čitanju, s obzirom na to da je jedino takvo čitanje sposobno da otkrije suštinu teksta, ne samo za arapsko-islamsku civilizaciju, već za čitavo čovečanstvo.

Čitanje Kurana kao književnog teksta pretpostavlja da se on obraća hrišćanima, Jevrejima, ateistima i pruža zadovoljstvo na estetskom nivou. Ovo ni na koji način ne isključuje čitanje Kurana kao religioznog spisa muslimana. Ali čak i izučavanju Kurana kao religioznog spisa treba da prethodi njegovo čitanje kao književnog teksta. Argument Amina el-Hulija, i ovo bi trebalo da privuče pažnju islamista, predstavio je Sajid Kutub u knjizi Mashahid al-Qiyama fi al-Quran (Scene Sudnjeg dana u Kuranu) – prateći skoro istu metodologiju.

Svakako, oni koji nas optužuju za otpadništvo od vere suviše se plaše da stave Muhameda Abduha na vrh njihove liste, iako je Muhamed Abduh osnivač ove škole. Istina, Muhamed Abduh je otac dva trenda, jednog koji se oličava u Kasimu Aminu i drugog Rašida Ride, ali to ne poriče činjenicu da je on (Muhamed Abdu) inspirisao misli Kasima Amina, Ahmeda Lufti el-Sajida i Tahe Huseina. Očigledno je da Muhamed Abduh imao dva lica. Ja sam ponosan što pripadam onom lancu koji su moji protivnici stigmatizovali, ali bih ja tom lancu dodao i ime Muhameda Abduha – ime koje oni isključuju iz tog lanca. Oni se ne usuđuju da oklevetaju ime Abduha kao što su to učinili Abd el-Raziku i Tahi Huseinu. Klevetnici Tahe Huseina su išli tako daleko da su sa svojih propovedaonica tvrdili kako je on u jednoj ruci držao Kuran, a u drugoj crvenu olovku sa kojom je precrtavao stihove koje je smatrao pogrešnim. Kada je neki od mojih studenata ispričao ovu priču, rekao sam da se stidim što sam njihov profesor, jer se niko od njih nije zapitao kako je Taha Husein, koji je bio slep, mogao da drži olovku kojom je precrtavao stihove iz Kurana. Zaista je deprimirajuće razmišljati o glupim, iracionalnim debatama u koje smo bili uvučeni od strane religiozne demagogije.

Budući da smo razgovarali o važnim intelektualnim uticajima na Vaš rad, da li možemo da pređemo na situiranje Vašeg intelektualnog rada?

Svoj master rad prijavio sam na kairskom univerzitetu 6. Oktobra 1973. Kao što vidite, važna pomeranja u mom životu poklopaju se sa važnim datumima. Na univerzitet sam se upisao 1968., ali su moje studije bile odložene zahvaljujući zatvaranju univerziteta nakon demonstracija koje su se desile uoči poraza 1967 godine. Tako sam počeo postdiplomske studije na dan početka Oktobarskog rata. Naslov moje disertacije je glasio Metafora u Kuranu: studija mutazilita. Izabrao sam mutazilite jer su oni otpočeli proučavanje metafore u Kuranu, proučavanje koje ja smatram uvodom u bilo kakvo dalje razumevanje Kurana. Proveo sam četiri teške godine pažljivo iščitavajući veoma teške tekstove, kao što je Abd el-Đabarova enciklopedija. Svoj rad sam završio shvativši da je tekst Kurana mesto oštre intelektualne i političke bitke. Ta bitka se vodila oko same strukture teksta Kurana. Studenti koji izučavaju Kuran znaju da ona uključuje ayaat muhkamah (jasne, nemetaforične stihove) – kičmu teksta – i ayaat mutashabiha (dvosmislene, metaforične stihove). Svi muslimanski teolozi, bilo mutaziliti ili ašariti, suniti ili šiiti, sufije ili nešto drugo, prihvataju ovu razliku, ali se razilaze oko toga šta je šta. Tako da sam tada otkrio da se kontroverza zapravo ne vrti oko značenja teksta, već oko same njegove strukture. Ako postoji neslaganje oko toga šta je jasno a šta je dvosmisleno (ono što je nekima jasno, drugi smatraju dvosmislenim itd.), onda iz toga sledi da se tačka razilaženja tiče strukture teksta.

Pitanje koje sam postavio u svom daljem radu, pretpostavljajući da ova razlika obuhvata i političku komponentu, je da bi možda bilo korisno ispitati problem unutar konteksta sufizma, s obzirom na to da je sufizam navodno lišen političkog interesa. Onda bi, pomislio sam, bilo moguće izbeći ćorskokak stvoren pragmatičnim tumačenjem teksta. Zato je naslov mog doktorata glasio Studija tumačenja Kurana u slučaju Ibn Arabija. Dok sam radio na svom doktoratu, shvatio sam da socio-politički i kulturološki faktori uvek utiču na svaki proces tumačenja. Poduhvat Ibn Arabija, koji se sastojao u pokušaju da integriše sva znanja u Kuran – od Platona do Ibn Tufaila – je takođe imao svoj interes. On je od islama hteo da napravi projekat koji bi za cilj imao da se pomiri sa hrišćanstvom, judaizmom i svim ostalim religijama. To je trebalo da bude “religija sveobuhvatne ljubavi” – kako ju je nazvao u svojoj poeziji.

Ovaj poduhvat bio je, u velikoj meri, proizvod andaluzijskog društva zasnovanog na jezičkom, kulturnom i etničkom pluralizmu –provansalski jezik pričao se na ulici, latinski u crkvi, klasičan arapski na divanima, a postojalo je i mnoštvo drugih dijalekata. To je bio poduhvat pomirenja između svih ovih elemenata i grupa. Doktorsku disertaciju zaključio sam tvrdnjom da je taj poduhvat potpuno propao, s obzirom na to da je Ibn Arabi na kraju pokušavao da svetu okrene leđa. Pokušavao je sam da formuliše sopstvenu utopiju, potragu koju su podstakle rastuće tenzije i konflikti unutar njegovog sopstvenog društva. A svima nam je poznato šta se kasnije dogodilo u Andaluziji.

Nakon što sam završio doktorat, postao sam svestan toga da, ako je tumačenje Kurana tokom istorije bilo poprište društvenih i političkih borbi, onda iz toga sledi da je tumačenje Kurana i danas poprište savremenih borbi. Moje sopstveno iskustvo obuhvata različite interpretacije islama iz šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Šezdesetih je dominirao religiozni diskurs po kome je islam religija socijalizma i socijalne pravde koji nas poziva da se borimo protiv imperijalizma i cionizma. Sedamdesetih, u vreme politike otvorenih vrata i mira sa Izraelom, islam je postao religija koja je štitila privatno vlasništvo i pozivala nas na sklapanje mira sa Izraelcima.

Ja nisam samo akademik koga zanimaju isključivo naučna pitanja. Ja sam građanin koji deli zabrinutost i strahove svojih sugrađana. Kao takav, želeo sam da ispitam sam koncept teksta i za šta se on zalaže. Rezultat toga bila je knjiga “The Concept of the Text: A Study in the Quranic Fields of Knowledge”. Moja pretpostavka bila je da, pre nego što se pozabavimo pitanjima tumačenja teksta, prvo se mora definisati sam tekst izučavanjem pravila po kojima se upravljamo u proučavanju teksta, jer ne možemo ostaviti otvorena vrata za sve i svakakve interpretacije. To je bila tačka u kojoj sam počeo da koristim kretanja u hermeneutici.

Proučavanjem hermeneutike otkrio sam opasnost prepuštanja tumačenja religioznog teksta, jer tako tekst lako može postati žrtva bilo čije interpretacije. Religiozni spisi imaju velik uticaj na društveni i kulturni život: ako ih ostavimo na milost i nemilost ideologiji tumača, a da prethodno nismo definisali do koje mere je spis podložan tumačenju i nismo definisali granice značenja koje spis nudi, onda smo u velikoj nevolji. Svaki tekst je istorijski fenomen koji ima specifičan kontekst. Upravo polazeći od ove pretpostavke nastavio sam da ispitujem kontekst u kome je Kuran bio proučavan unutar različitih škola. I otkrio sam da je razumevanje konteksta uvek bilo pristrasno. Ono je moralo biti prošireno tako da uključi i predislamsko društvo, njegove vrednosti i tradicije, kako bi se shvatio razvoj spisa unutar društva.

Kada sam rekao da je Kuran istorijski fenomen, oni koji su me napali mislili su da ja tvrdim kako je Kuran prolazan fenomen kome bi se danas mogao dodeliti status folklora, ali to je tendenciozno izvrtanje koje su neki namerno počinili.

U tom smislu ubeđen sam da, ako su mutaziliti i sufiji koristili Kuran u političke svrhe, onda se ovo podjednako odnosi i na savremeni politički religiozni diskurs. Ja sam čovek koji sanja o boljoj budućnosti svoje zemlje i svojih zemljaka i svojih studenata i to su brige koje stoje u pozadini intelektualnih napora, čiji je rezultat bila moja knjiga Kritika religioznog diskursa.

To je knjiga koja je aktivirala sve Vaše probleme, zar ne?

Donekle, da. Neki od mojih ranijih radova bili su kontroverzni, ali kontroverza je uvek bila ograničena na akademske krugove. Ali delovi ove knjige, zajedno sa delovima moje knjige o al-Šafiju i rad o “izvrtanju konteksta u interpretacijama religioznog diskursa” su ti koji su izazvali optužbe za otpadništvo, optužbe koje su zasnovane na zlonamernom izvrtanju mojih ideja. Na primer, kada sam govorio o hadisu kao drugom po važnosti u odnosu na glavni spis, a to je Kuran, rečeno je da sam ja umanjio vrednost hadisa.Izveštaj koji je sastavio Šahin u kome se buni protiv mog unapređenja, poslužio se ovim izvrtanjem.Ranije ni jedan od mojih kontroverznih pogleda nije bio označen kao otpadnički. Ljudi su imali prigovore na ponešto od onoga što sam rekao, ali niko me nikada nije smatrao otpadnikom dok Šahin nije napisao svoj izveštaj. Potom su njegovi poslušnici počeli da ponavljaju ove optužbe po džamijama. Imam utisak da je važan cilj ove kampanje da budem ućutkan rasipanjem moje energije. Moj odgovor će biti taj da ću raditi napornije. Na početku ovog slučaja bio sam veoma ljut i razmišljao sam da dam ostavku na univerzitetu. Ali moja supruga čijoj ljubavi i podršci mnogo dugujem, strogo se usprotivila. Rekla je da bi moja ostavka na univerzitetu bila jedina stvar koja bi je navela da traži razvod. Prvi put smo se upoznali na univerzitetu i univerzitet je sastavni deo naše veze.
Izvor: AL-AHRAM Br. 1006 – 2010. godina