pixword solution Pixwords 3 lettres solution Pixwords 5 lettres solution Pixwords 10 lettres solution Pixwords 12 lettres solution Pixwords 18 lettres 94 percent answers
Balkanski centar za Bliski Istok

Da li Izrael treba da napadne Iran

Piše: Filip Ejdus

Jedan od najopasnijih bezbednosnih izazova današnjice predstavlja mogućnost da Islamska Republika Iran razvije nuklearno naoružanje. Razloga za zabrinutost nemaju samo Amerika i Evropa, koje sa Iranom imaju veoma zategnute odnose još od islamske revolucije 1979, već i ostale bliskoistočne države. Razvijanjem nuklearnog oružja Iran bi postao regionalni hegemon, čime bi bila poremećena veoma osetljiva politička i vojna ravnoteža snaga na Bliskom Istoku. Politička ravnoteža snaga bila bi pomerena u korist islamskog fundamentalizma, koji već dugo tinja i preti da se rasplamsa po čitavom regionu šireg Bliskog Istoka, koji se prostire od Zapadne Sahare do Pakistana. Vojna ravnoteža snaga bila bi pomerena u korist Irana. Arapske države, a pre svih Saudijska Arabija, dobile bi snažan podsticaj da i one razviju kapacitete za nuklearno odvraćanje, što bi ubrzo moglo da pokrene spiralu trke u naoružanju i dovede do nuklearizacije čitavog regiona.

Dan kada će Iran imati sposobnost da napravi nuklearnu bombu sve je bliži. Uprkos ekonomskim sankcijama, diplomatskim pritiscima i vojnim pretnjama Iran je, prema svim raspoloživim saznanjima, uključujući tu i ona do kojih je došla Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA), nastavio da obogaćuje uranijum. U septembru prošle godine otkriveno je novo nuklearno postrojenje nedaleko od grada Koma. Nemački list Spiegel je krajem januara ove godine objavio i deo poverljivog obaveštajnog dosijea, prema kome postoji tajna vojna grana iranskog nuklearnog programa direktno odgovorna iranskom ministru odbrane. Konačno, na trideset jednu godišnjicu od islamske revolucije, 11. februara ove godine, iranski predsednik Mahmud Ahmedinedžad je izjavio da je Iran postao “nuklearna država”. Iako je Iran obogatio uranijum do nivoa od čak 20%, Ahmedinedžad je tom prilikom saopštio da za sada ne postoji odluka da se napravi nuklearna bomba. Međutim, nuklearni eksperti procenjuju da je vreme koje je Iranu neophodno da uranijum obogati do nivoa potrebnog za atomsku bombu sada postalo izuzetno kratko.

Ukoliko Iran u poslednjem trenutku ne odustane od daljeg obogaćivanja uranijuma, što je teško očekivati, procenjuje se da će imati sposobnost da napravi nuklearnu bombu već tokom 2010. Po svemu sudeći SAD nisu spremne da vojnom intervencijom zaustave Teheran. Obaminoj administraciji trenutno su zavezane ruke, zbog ekonomske krize i ratova u Avganistanu i Iraku. Međutim, dok je iranski nuklearni program za Vašington samo jedna od mnogih spoljnopolitičkih glavobolja, za jednu drugu državu ovo može biti pitanje života i smrti, a to je Izrael.

Iranski predsednik je u nekoliko navrata pozvao na uništenje jevrejske države. Izrael se pribojava da bi Teheran svoju tehnologiju iknow-how za razvoj nuklearnog naoružanja mogao dati Hamasu i Hezbolahu – organizacijama koje finansijski i vojno podržava i koje takođe pozivaju na uništenje Izraela. Ovakav scenario, iako za sada malo verovatan, u Jerusalimu se sve više tumači kao egzistencijalna pretnja po opstanak jevrejske države. Ahmedinedžadovo negiranje Holokausta pogađa Izraelce u najbolniju tačku i svakako da ne doprinosi smirivanju strasti. Izrael je više puta ponovio da će, ukoliko diplomatija ne urodi plodom, morati vojnim sredstvima da spreči Iran da dođe u posed atomskog oružja. Izraelska javnost gotovo da nepodeljeno podržava svoju Vladu u ovim namerama.

Pojedini analitičari smatraju da uprkos pretnjama, Izrael nije spreman da izvrši napad na Iran bez američkog zelenog svetla. Međutim, Izrael je već dva puta i to veoma uspešno, preduzimao slične preventivne operacije bez prethodnog dogovora sa SAD. Prvi put to je bilo 1981, kada je izraelska avijacija uništila nuklearni reaktor Osirak u Iraku, a drugi put septembra 2007, kada je bombardovan nuklearni kompleks Al Kibar u Siriji.

Ipak, okolnosti mogućeg napada na Iran danas su radikalno drugačije od onih koje su postojale 1981. i 2007. Irak je 1981. bio u ratu (sa Iranom), a nuklearni reaktor Osirak već je bio oštećen od strane iranskih snaga. Iran danas nije ni sa kim u ratu i ima nuklearna postrojenja na barem šesnaest mesta, od kojih su dva glavna u Natancu i Komu ukopana duboko ispod površine zemlje. Nuklearno postrojenje Al Kibar u Siriji bilo je dobrim delom na površini, a čuvali su ga ruski sistemi Tor-M1, koji su inače zaduženi i za protivvazdušnu odbranu Irana.

Teheran je još 2007. sklopio sa Mosvkom ugovor o kupovini anti-raketnih sistema S300, koji bi uspeh izraelske vazdušne operacije učinili neizvesnim. Rusija je zbog pritiska SAD dugo odugovlačila sa isporukom ovog naoružanja Iranu, ali je 19. februara ove godine zamenik spoljnih poslova Ruske federacije Sergej Rijabakov najavio ispunjavanje ugovornih obaveza svoje države. Moguće je da se radi samo o diplomatskom manevru Moskve, koji ima za cilj podizanje uloga u strateškom nadmetanju sa Vašingtonom oko postavljanja antiraketnog štita u Istočnoj Evropi, kao i oko daljeg širenja NATO. Ukoliko se ipak radi o ozbiljnoj nameri Moskve da antiraketni sistem S300 zaista isporuči Iranu, to bi moglo da pokrene preventivnu izraelsku intervenciju, koja ima mnogo veće šanse za uspeh pre nego što pomenuti sistem bude instaliran u Iranu.

Uprkos ozbiljnosti iranske pretnje, samostalna preventivna vojna intervencija predstavljala bi za Izrael krupnu stratešku grešku sa neizvesnim i potencijalno nesagledivim posledicama po sam Izrael i po ceo Bliski istok.

Prvo, postavlja se pitanje da li bi izraelski napad uopšte bio uspešan. Glavna iranska nuklearna postrojenja nalaze se ukopana duboko ispod zemlje. Osim toga, ova postrojenja zaštićena su debelim betonskim bunkerima koje je veoma teško probiti čak i uz pomoć preciznih bombi za rasturanje podzemnih bunkera. Čak iako bi savršeni uslovi neophodni za obogaćivanje uranijuma u poznatim postrojenjima bili privremeno onemogućeni bombardovanjem, nije poznato da li i gde sve Iran poseduje tajna postrojenja. Takođe, nuklearna postrojenja u Iranu se nalaze na 1500 do 1700 km udaljenosti od izraelskih vazduhopolovnih baza, što je mnogo dalje od Osiraka i Al Kibara. Izraelski avioni bi morali da se probiju kroz vazdušni prostor nekoliko susednih država (Jordan-Irak, Saudijska Arabija-Irak, Sirija-Turska) pre nego što stignu do Irana, gde bi ih čekao gust sistem iranske protiv vazdušne odbrane. Šanse za delimično veći uspeh imao bi stoga napad balističkim raketama Jeriho. Problem je u tome što se mesta sa kojih bi se ovakve balističke rakete lansirale nalaze u blizini naseljenih mesta, te bi samo lansiranje Iranci mogli rano da otkriju.

Drugo, čak i ukoliko bi bio uspešan, izraelski napad ne bi mogao trajno da uništi iranske nuklearne kapacitete, već bi samo mogao možda privremeno da ih onesposobi. Zagovornici intervencije tvrde da bi time bilo kupljeno vreme od šest meseci do tri godine, tokom kojih bi možda bilo postignuto diplomatsko rešenje. Postavlja se pitanje da li bi Iran nakon izraelske intervencije bio više zainteresovan da odustane od nuklearnog oružja nego što je to slučaj danas. Sva je prilika da bi se dogodilo upravo obrnuto. Nijedna nuklearna sila u istoriji nije bila napadnuta. Zbog toga je nuklearno oružje, najmoćnije sredstvo odvraćanja od spoljne agresije, dobilo epitet velikog izjednačivača moći u međunarodnim odnosima (Great Equalizer). Bez obzira koliko je mala konvencionalna vojna moć jedne države, nuklearno oružje se pokazalo kao najbolji garant njenog opstanka u međunarodnom sistemu. Zbog toga, ukoliko je Iran do sada potajno i postepeno radio na razvoju kapaciteta za stvaranje nuklearne bombe, nakon izraelskog napada iranski napor bio bi brži i odlučniji. Izraelska vojna operacija ne bi predstavljala kraj nego novi početak nuklearnog vojnog programa u Iranu, koji bi se verovatno i povukao iz Ugovora u neširenju nuklearnog oružja (NPT).

Treće, izraelski napad bi sigurno izazvao odmazdu Irana protiv Izraela i to na više načina. Najpre, moglo bi se očekivati da Iran direktno napadne Izrael svojim balističkim raketama Šahab 3, u čijem se dometu nalaze svi izraelski gradovi. Čak i ukoliko anti raketni sistemi Patriot i zaustave ove projektile pre nego što dopru do izraelske teritorije, Iran može pokrenuti raketne napade indirektno preko Hezbolaha i Hamasa protiv kojih Izrael nema adekvatnu zaštitu. Asimetrična iranska odmazda verovatno bi bila usmerena i protiv koalicinih snaga u Iraku i Avganistanu.

Četvrto, velika je verovatnoća da bi izraelski napad na Iran ojačao poziciju Mahuda Ahmedinedžada i konzervativne vladajuće elite na štetu reformističkih snaga. To bi se dogodilo, bilo kroz nacionalno ujedinjenje iranskog naroda oko vlasti, bilo krvavim obračunom sa unutrašnjim neprijateljem pod okriljem vanrednog stanja. Takav razvoj bi na duži rok podrio autentične reformske potencijale koji se u poslednje vreme ispoljavaju u iranskom društvu. Ovo bi omogućilo dalju radikalizaciju islamske revolucije u unutrašnjoj i u spoljnoj politici Irana.

Postoje indicije da i sam iranski režim iz tog razloga priželjkuje izraelski napad. Nedavno je New York Times otkrio deo izveštaja Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), po kome je dve tone obogaćenog uranijuma preneto iz podzemnih skladišta na površinu, navodno radi održavanja reaktora u Teheranu koji proizvodi izotope za medicinsku opremu. Prema izveštaju ove organizacije, za održavanje ovog reaktora je potrebno daleko manja količina, pa se postavlja pitanje pravog motiva ovog poteza. To je navelo pojedine analitičare da posumnjaju da se zapravo radi o pokušaju Iranske revolucionarne garde da izazove izraelsku vojnu intervenciju, kako bi se pažnja svetske javnosti preusmerila sa represije nad opozicijom koja se usledila nakon osporavanih predsedničkih izbora održanih u junu prošle godine.

 

Peto, napad na Iran bi dodatno destabilizovao čitav region. Najpre, izraelsko-palestinski mirovni proces bio bi još snažnije zakovan za mrtvu tačku. Raketni napadi Hamasa iz Gaze i Hezbolaha iz Libana bi sigurno izazvali izraelsku odmazdu koja bi dodatno radikalizovala Palestince i produbila krizu legitimiteta Fataha na Zapadnoj obali. Postavlja se pitanje i kakva bi bila reakcija okolnih arapskih država na izraelski napad. Nije tajna da arapske države na Iran ne gledaju sa prevelikim simpatijama. Režimi u ovim državama takođe vide iranski nuklearni program kao pretnju po sopstvenu bezbednost, a neke možda čak i priželjkuju izraelski napad. Ipak, “arapska ulica” bi u slučaju iransko-izraelskog rata mogla u Ahmedinedžadu videti heroja borbe protiv cionističke okupacije, što bi islamski teroristi iskoristili za napade u Egiptu, Jordanu, Jemenu i drugim državama Bliskog istoka. Dovoljno je da jedna arapska država bude uvučena u konflikt (npr. Liban ili Sirija), pa da izraelsko-iranski rat spiralno odvede u opšti regionalni sukob. Ništa ne ujedinjuje tako snažno kao spoljni neprijatelj. Amr Musa, generalni sekretar Arapske lige stoga je i upozorio da bi izraelski napad na Iran “zapalio Bliski istok”.

 

Šesto, u slučaju rata sa Izraelom Iran bi verovatno zatvorio moreuz Hormuz kroz koji prolazi većina svetske nafte. Ovo bi dovelo do naglog skoka cena ovog energenta na svetskom tržištu, što bi na trenutnu recesiju i svetsku ekonomsku krizu došlo kao so na ranu. SAD bi u tom slučaju donele odluku da samostalno ili u okviru NATO vojno intervenišu kako bi obezbedile slobodan protok nafte kroz Persijski zaliv. Argument da se bezrezervna podrška Izraelu kosi sa američkim nacionalnim interesima, koji se u SAD poslednjih nekoliko godina sve snažnije čuje, dobio bi novu potvrdu. Dodatna demonizacija Izraela na Zapadu svakako da bi išla na ruku svim njegovim neprijateljima.

Za Izrael u ovom trenutku postoji samo jedna stvar gora od iranskog nuklearnog oružja, a to je unilateralni izraelski napad na Iran. Najbolji ishod bio bi da Iran odustane od svog nuklearnog programa, u zamenu za snažne bezbednosne garancije i ekonomsku pomoć Zapada. Ukoliko tako nešto nije moguće, za Izrael i za ostatak sveta bi bilo bolje da počnu da se spremaju da žive u svetu u kome Islamska republika Iran ima nuklearnu bombu. I da se nadaju da, kako tvrdi otac teorije međunarodne politike Kenet Volc, «nacije koje poseduju nuklearno oružje veoma se trude da ga koriste odgovorno».